Handkeovo zaobilazno svedočenje

Ovih dana je austrijski pisac Peter Handke šesti put za deset godina od početka ratova na Balkanu uzdrmao javnost u Nemačkoj. Objavio je, u časopisu »Literaturen«, opširan tekst pod nazivom »Table Dajmijela – Izvetšaj zaobilaznog svedoka«. Ne bi to, s obzirom na plodnu produkciju tog pisca bilo ništa posebno, da se u tekstu ne radi o Tribunalu u Hagu. Naime, Handke - koga je bivši predsenik Srbije, Slobodan Milošević, na optuženičkoj klupi u Hagu, stavio na listu od 1600 svedoka odbrane - se u svom tekstu distancirao od haškog suda i obrazložio odluku da se ne pojavi kao svedok. Ni to ne bi bilo ništa spektakularno da se ne radi o piscu koji je, setimo se, objavio svojevremeno tekst »Zimsko putovanje na reke Dunav, Sava, Morava i Drina«, u kome se suprodstavio opštem mišljenju da je prevashodno srpska strana kriva za ratove na Balkanu devedesetih godina prošloga veka, posle čega se razvila jedna od najvećih književno-političkih polemika u istoriji novije nemačke književnosti. Handke je posebno zaoštrio odnos prema medijima, okrivljujući ih za jednostrano izveštavanje o ratu, i potonjim tekstovima, »Letnji dodatak zimskom putovanju«, pa knjigom »Pitajući u suzama« u kojoj je opisao lične doživljaje za vreme Nato-intervencije u Srbiji. Sada, u tekstu »Table Dajmijela«, Handke osporava legitimnost Tribunala, zbog, kako to on kaže, nepostojanja Suda za zločine Nato u intervenciji u Srbiji. To je i osnovni razlog piščeve odluke da svedoči pred Tribunalom. Pisac je, međutim, posetio Miloševića u zatvoru, »privatno« kako je on to rekao, da bi, kako je to on često tvrdio, stvari video »izbliza« (što jeste, inače, Handkeova, i od strane književne kritike ustoličena, literarna metoda). U svome tekstu Handke, međutim, najmanje piše o detaljima te posete, a više uopšteno o sudu, i prevashodno o sećanjima na neke boravke ranije u Srbiji i Kosovu. Ta sećanja on iznosi u slikama, jezikom književnosti. Time Handke ukazuje na, po njegovom mišljenju, jedini mogući način svoga gledanja na stvarnost pa i svedočenja na sudu: »pisanjem«, što je, kako on to u tekstu kaže, »njegov posao«. Razume se da su se duhovi u javnsoti u Nemačkoj odmah uzbudili. Većina medija se suprodstavila piscu, osporavajući mu poznavanje političkih prilika na Balkanu, ukazujući mu i na neobaveštenost i u jurističkim pitanjima. Handkeova koncepcija izlaženja na teren, primarnog opažanja i neposrednog doživljavanja stvarnsoti se medijima ne čini adekvatnom. Neki su novinari pisca, međutim, uzeli u odbranu, ističući važnost drugačijeg, književnog, gledanja na stvarnost, kao alternativu i korektiv ustoličenom pristupu stručnjaka, ponekad okoštalom i funkcionalizovanom.

Prenosimo neke odlomke iz komentara nemačke štampe na tekst Petera Handkea »Table Dajmijela«.

Pođimo od odlomka iz komentara nedeljnika Die Zeit:

»Handkeov pojam prava je narodnjački. On ne poznaje ličnu odgovornost, a politička moć je za njega uvek u pravu. Tome i priliči njegovo tumačenje rata na Balkanu kao tragičnog zbivanja. Tragično su se tamo upleli narodi, vođeni čas iznutra, čas spolja. Implicite sugeršie Handke da je krivica uvek unapred u prirodi istorije, i ona sama traži protagoniste. Zato za njega i nema krivaca u moralnom smislu, postoje samo šrtve kao zločinci i zločinci kao žrtve.«

List Frakfurter Allgemeine Zeitung piše o Handkeovom tekstu sledeće:

»Handke ističe pravo na veću preciznost od novinara o kojima, kao što je poznato, nema visoko mišljenje. Na jednoj strani želi taj umetnik pisanja dublju istinu o zbivanjima, ujedno i da rasvetli dušu istorije, koja za te zle ili samo naivne zanatlije pisanja u novinarskom svakodnevnom poslu ostaje skrivena. Handke, međutim, u svom najnovijem tekstu promašuje na oba plana: niti je on precizan, niti razotkriva dušu.«

List Berliner Zeitung brani pisca:

»Ne moramo da se slažemo sa time u Handkeovoj nezgodnoj svesti. Ali budimo zahvalni što pesnik razlozima za naše hiruške vojne intervencije protivstavlja oprečne poglede. Pa i dolikuje policijski vođenjim intervencijama Nato da se odustane od demonizovanja protivnika. Posebno zaoštreno tu strategiše list FAZ, odgovarajući na Handkeove mistifikacije takođe mistifikacijama: Matijas Rib piše tamo da Handke nije u satnju da dostigne duboku istinu da se iza uljudnog lica srpskog političara zatvorenog u Ševeningenu krije zlo. Demon kao duboka istina – tu Handkeov očaj najedanput postaje razumljiv.«

Ciriški dnevnik NZZ piše:

»Peter Handke je zaobilazni svedok možda samo u književnom smislu. Indicije koje on iznosi u odbranu Srbije jesu i ostaju slike. I pre više godina su 'drugačije žuti rezanci' sa beogradske pijace Zeleni venac trebali da, kao idila daleko udaljena od ratišta, dokažu nevinost Srba. Handkeov fasetni impresionizam nalazi dovoljno građe i u poseti Slobodanu Miloševiću u zatvoru. Dok Milošević drži monolog o događajima devedesetih godina, pažnja Petera Hankea je, pošto je konačno dobila priliku da se domogne jasnosti, u lancima margnalija. Handkeov pogled skreće napolje kroz prozor, i uočava tamo neku travku.«

List Sueddeutsche Zeitung na Hnadkeovo nepriznavanje Tribunala reaguje ovako:

»On (Peter Handke) voli taj predeo (bivše Jugoslavije), te ljude, možda i njihove socijalne i političke organizacije (što, izgleda, nikako nije dobro), i izbeglice... A pošto ih voli, opaža on utoliko oštrije sramotu koja za podčinjene znači da treba da se povinuju sudstvu moćnih – i reaguje on, kao pesnik, što on jeste, pesnički i samo pesnički. Ni na jednom mestu ne teži njegov tekst da bude analiza, nigde on ne biva političan, ne navodi poimence interese, ne pokušava da prodre u kalkulisanje. Tako, inateći se Političkom, pesnik skreće na druge stvari, gubi se u fiziognomskom, i taj se esej preobaća u arabesku resontimana. Šteta. Jer kako bi oslobađajuće moglo da deluje ako bi oštar vetar razuma dunuo preko besomoćnog polja mišljenja; bilo bi to kao kad se jedna jednostranost suprodstavi rasprostranjenim jednsotranostima; bilo bi dopušteno odmeravanje interesa i isticanje namera.«

A evo šta na sve to piše nedeljnik Der Spiegel:

»Sve ide svojim tokom; predavanja i kritike su u međuvremenu posatli rituali. FAZ presuđuje pogubno, baš kao i Die Zeit, Frakfurter Rundschau i Tagesspiegel. Neki, kao Berliner Zeitung, se drsko stavljaju na Handkeovu stranu. Radi se tu o zauzimanju pozicija u debatskom kukavičijem gnezdu. Balkan? Da li nas on zaista još interesuje? Možda je bivša Jugoslavija za tog pesnika ono što je Hartz IV za Lafontena: tema na kojoj se iz jarka opet može izvući na površinu. Iskreno: Ko je od nas za poslednjih dvadeset godina još pročitao neku Handkeovu knjigu... Nemačka politika i nemačka književnost imaju svoje klovnove... Stoga ćemo od danas o Handkeu da ćutimo«, piše nedeljnik Spiegel.