Haos sa bivšim avganistanskim saradnicima u Nemačkoj

„To je stvarno bilo katastrofalno“, kaže Abdul o svom prvom saslušanju u jednoj nemačkoj ustanovi. Godinama je taj Avganistanac radio u Kabulu za nemačke institucije. Odlično govori nemački. Kada je u avgustu morao da pobegne od talibana, nadao se da će u Nemačkoj naići na dobrodošlicu.

Ali, naišao je na poteškoće. „Pitao sam se, da li sam stvarno u Saveznoj Republici Nemačkoj?“ Posebno ga je šokiralo to što je tek četiri nedelje nakon što ga je nemačka vojska avionom evakuisala iz Avganistana bio pozvan u Ured za migraciju. Bilo je to u Hamburgu gde je živeo u smeštaju za izbeglice.

Lokalni saradnici nemačkih organizacija – tako mu je obećao Bundesver – dobiće u Nemačkoj dozvolu boravka do tri godine „zbog humanitarnih razloga“. Kako mu je rečeno, moći će odmah da radi i dobijaće socijalnu pomoć. Tako naime predviđa član 22 nemačkog Zakona o boravku.

Dokumenta koje niko ne želi da vidi

Abdul je bio uveren da će odmah dobiti dozvolu boravka, jer donedavno je radio za jednu nemačku instituciju. Njeno ime ne želi da kaže dok njegov slučaj ne bude rešen. A ne želi ni da se objavi njegovo pravo ime.

Radne ugovore i druga dokumenta poneo je sa sobom kada je pozvan u Ured za strance. Ali, ta dokumenta, kaže taj ljubazan mladi čovek, nikoga nisu interesovala. Umesto toga, rekli su mu da podnese zahtev za dodelu azila. Za lokalne saradnike nemačkih organizacija uopšte nije predviđen postupak azila. Osim toga, oni u tom slučaju imaju mnogo manja prava.

Postupak dodeljivanja azila traje mesecima, ponekad i godinama. Do konačne odluke podnosilac zahteva ne sme da radi, niti sme u Nemačku da dovede svoju porodicu. A povrh svega, o zahtevima za azil za Avganistanke i Avganistance trenutno se uopšte ne odlučuje zbog situacije u toj zemlji. Hiljade zahteva tek bi trebalo da bude obrađeno.

„Niko nije hteo da me sasluša“

Kada je Abdul napomenuo da je on lokalni saradnik nemačkih organizacija, na njega je, kaže, vršen pritisak. Upozoren je da će izgubiti smeštaj u izbegličkom domu ako bude insistirao na dozvoli boravka iz humanitarnih razloga. „U takvoj situaciji nekome oduzeti smeštaj stvarno znači potpunu katastrofu“, kaže Abdul.

Zdušno je pokušavao da objasni svoju situaciju – na nemačkom i uz pomoć dokumenata koje je doneo sa sobom - „ali niko me nije slušao“. Na papiru koji su mu dali, dobio je crno na belo da nije priznat kao lokalni saradnik. Dokument pokazuje DW-u. „To je za mene bio veoma težak trenutak.“

Abdul je pozvao svog bivšeg poslodavca koji je onda intervenisao u Uredu za strance. Idućeg dana stvar je ispravljena, kaže Abdul. Pogodilo ga je to što je samo zahvaljujući dobrim vezama i odličnom znanju nemačkog mogao da spreči to da bude gurnut u postupak azila. I to je bacilo senku na pozitivnu sliku koju je imao o Nemačkoj.

Savezna vlada: 477 lokalnih saradnika

Otkako su sredinom avgusta talibani preuzeli vlast u Avganistanu, u Nemačku je stiglo oko 5.440 Avganistanki i Avganistanaca. To su podaci savezne vlade od 18. oktobra. Među njima je 477 lokalnih saradnika s porodicama. Nemačka, osim toga, iz humanitarnih razloga prima i aktiviste za ljudska prava, aktiviste za prava žena i medijske radnike.

Više nemačkih ministarstava sastavilo je sopstvene spiskove lokalnih saradnika i osoba kojima je potrebna zaštita. Zato često dolazi do zbrke. Na te spiskove se i naknadno stavljaju osobe. Hiljade lokalnih saradnika i članova njihovih porodica još čekaju na evakuaciju iz Avganistana.

Spor unutar vlade

Do nekoliko nedelja pre talibanskog preuzimanja vlasti, nemačka ministarstva odbrane, unutrašnjih poslova, razvojne pomoći i spoljnih poslova još nisu bila postigla saglasnost o tome ko može da bude priznat kao lokalni saradnik. Najpre su tu ubrajani oni koji su za nemačke ustanove radili u poslednje dve godine.

Tek sredinom juna su ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova proširili krug lokalnih saradnika na one koji su za njih radili od 2013. godine. Druga dva ministarstva to nisu prihvatila, jer su svoje lokalne saradnike hteli da zadrže u Avganistanu za buduću saradnju. Savezna vlada potcenila je opasnost koja je tim ljudima pretila od talibana. Tako je mnogim ugroženim ljudima prekasno pružena pomoć.

Svi na proveri

Ali, i pred onima koji su stigli u Nemačku su prepreke. Savezna ustanova za migraciju i izbeglice (BAMF) saopštila je na upit DW da za sve Avganistanke i Avganistance mora da se izvrši provera da li su bili lokalni saradnici. Ko ne bude priznat kao lokalni saradnik, taj mora da podnese zahtev za azil kako bi i nakon 90 dana (toliko važi viza koju su dobili na aerodromu ili nemačkoj ambasadi u Pakistanu) mogao da ostane u Nemačkoj.

To je specijalna viza izdata samo radi provere statusa kad stignu u Nemačku. To je kod nekih izazvalo zbrku, jer su očekivali da će, kad dođu u Nemačku, automatski da dobiju višegodišnju dozvolu boravka. Kasnije su saznali da prvo mora da bude razjašnjeno da li su bili lokalni saradnici ili moraju da podnesu zahtev za azil.

Neki su, međutim, pozvani da podnesu taj zahtev i pre nego što je provereno da li su bili lokalni saradnici. Jedan od njih je Mohamad. Njega je s porodicom iz Kabula evakuisao Bundesver, priča on na telefonu i preko Votsepa.

Mohamad, koji se zapravo drukčije zove, trenutno živi u smeštaju za izbeglice na severu Nemačke. Početkom septembra dobio je pismo od BAMF-a da podnese zahtev za azil. „Prilikom kratkog saslušanja na aerodromu niste naveli da ste radili za neku nemačku organizaciju u Avganistanu.“ Zato ne može da dobije dozvolu boravka kao lokalni saradnik, rečeno mu je.

Ko je lokalni saradnik?

Za Mohamada je to bio šok. Bio sam lokalni saradnik, kaže. Od 2019. do 2021. radio je za Nemačko društvo za međunarodnu saradnju (GIZ). Redakciji DW dostavio je i pismo, odnosno potvrdu koju je izdao menadžer jednog projekta. Tu stoji da je radio za GIZ kao savetnik. Ali, i dalje je bio zaposlen u jednom avganistanskom preduzeću i zato nije jasno da li je i on, po definiciji nemačke vlade, lokalni saradnik.

Lokalnim saradnikom se smatra neko ko je od 2013. radio za neko od nemačkih ministarstava ili neku od institucija. Brojni Avganistanci su, međutim, radili preko avganistanskih kooperanata.

Mohamad se sada pita da li je pametno podneti zahtev za azil, jer viza ističe nakon 90 dana.

Stručnjaci za azil upozoravaju da onaj ko podnese zahtev za azil, pa ga možda kasnije povuče jer je priznat kao lokalni saradnik, može da dospe u nezgodnu situaciju. „Kad osoba podnese zahtev za azil, viza prestaje da važi“, objašnjava Peter fon Auer iz organizacije za ljudska prava „Pro azil“. „Ako zahtev povučete, onda ste do okončanja postupka ilegalno u Nemačkoj. Morali biste Nemačku da napustite.“

BAMF: Zahtev za azil bez prisile

Nemačka Savezna ustanova za migraciju i izbeglice demantuje da se vrši pritisak na Avganistanke i Avganistance da podnesu zahtev za azil. Priznaje da su slali pisma, ali samo kako bi ih „informisali o njihovim pravima“.

„Savezna ustanova je samo ukazivala na mogućnost postupka za dobijanje azila“, navodi se u saopštenju poslatom u redakciju DW. Dodaje se i da je podnošenje zahteva za azil „dobrovoljna opcija“.

Ali, istraživanje koje je sproveo DW pokazuje nešto drugo. Avganistanske saradnice i saradnike jedne fondacije bliske jednoj nemačkoj partiji, BAMF je pozvao da podnesu zahtev za azil, iako su oni po definiciji bili lokalni saradnici. I drugi Avganistanci su, prema informacijama DW, pozivani da podnesu zahtev pre nego što je razjašnjeno imaju li status lokalnog saradnika.

„Izbacićemo vas na ulicu“

To potvrđuje i jedan video snimljen 22. septembra koji je dostavljen DW, a koji se deli i po društvenm mrežama. U njemu jedna saradnica gradskih vlasti u Ajzenhitenštatu Avganistankama i Avganistancima govori da „nisu sto posto priznati kao lokalni saradnici“, da će to biti provereno – i dodaje: „Ako danas kažete da nećete pokrenuti postupak za dobijanje azila, dogodiće se sledeće: izbacićemo vas (…) na ulicu“.

BAMF je i to demantovao tvrdeći da se niko ne prisiljava na podnošenje zahteva.

Igra živaca

Neizvesnost opterećuje avganistanske lokalne saradnike u Nemačkoj. To kaže i Abdul sa početka ovog izveštaja: „Ne mogu više da spavam jer se brinem“, priča on za DW. Dva meseca nakon dolaska u Nemačku on još uvek nema dozvolu boravka. Jedino mu je obećano da i nakon isteka od 90 dana može da ostane u Nemačkoj – do okončanja postupka.

„S time moram da živim“, odgovara on na pitanje kako izlazi na kraj sa situacijom. Jedno ga ipak raduje: odnedavno zna da i njegova porodica može da dođe u Nemačku. To mu je, kaže, najvažnije.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu