Herta Miler: "Beograd mi spasao mladost!"

Nakon što je sekretar švedske Akademije Peter Englud rekao ime dobitnika ovogodišnje nobelove nagrade za književnost, usledio je gromki aplauz. Dobitnica je Herta Miler, što nikoga nije iznenadilo. Mnogi švedski autori i urednici kulturnih magazina već par godina su je smatrali za favorita.

„Ona je apsolutno najbolja spisateljica koju sam čitala. Jedna svestrana književnica i ličnost. U svom sudu je neverovatno precizna i jasna. Reči odmerava sa zadivljujućom preciznošću, a pri tom ima i mnogo smisla za humor“, kaže Ulrike Miles, poznata književna kritičarka.

Pa ipak, u njenom životu nije sve bilo uvek mnogo veselo. Herta Miler je rođena 1953. u malom mestu u Rumuniji. Studirala je germanistiku i rumunsku književnost. No, u Rumuniji se nisu štampala njena dela jer nije želela da sarađuje sa tadašnjom tajnom službom Sekuritateom. Evo šta jednom prilikom Herta Miler izajvila o Srbiji, o Beogradu:

„Iako nisu mogli da putuju, čak ni u druge komunističke zemlje, stanovnici Rumunije mogli su da na jugoslovenskoj televiziji gledaju filmove Tarkovskog i slušaju Alena Ginzberga i Petra Orlovskog, što im je mnogo značilo kao svojevrsni pogled u svet. Hvala Beograde. Ti si bio spas moje mladosti“.

Život u Rumuniji: neiscrpna tema

Pre 22 godine je sa mužem došla u Nemačku, tako da je traganje za zavičajem postala jedna od njenih velikih literarnih tema. „Nikada nisam pisala na rumunskom jeziku, ali sam na tom jeziku socijalizovana tako da je on prisutan u mojim delima. Iako su reči na Nemačkom, one imaju rumunsku notu“, kaže Herta Miler.

U svom najnovijem romanu „Atemšaukel“ (2009) ona opisuje progon 80.000 nemačkih Rumuna u SSSR nakon Drugog svetskog rata. Milerova pita: „Zašto ljudi moraju da napuste svoju zemlju da bi preživeli, dok drugi, koji počine zločin, zemlju pretvaraju u svoje vlasništvo?“

Rumunska tajna služba „Sekuritatea“ pokušala je, nakon njene emigracije u Nemačku, da je moralno diskredituje. Slata su pisma nemačkim medijima u kojima je bilo reči o Herti Miler kao agentu. Tek nakon pada režima pruža joj se mogućnost da putuje u svoj zavičaj. U zavičaj koji joj je u međuvremenu postao stran. „Kada jednom odete pod tim okolnostima, ne vraćate se isti“, kaže ona.

autori: Albreht Bratjšuh / Zorica Dragićević

odg. urednica: Sanja Blagojević

na sledećoj strani: Zašto Nobela za književnost dobijaju samo Evropljani!?

Povodom dodele Nobelove nagrade nemačkoj književnici Herti Miler list Kelniše rundšau piše:

„Nema sumnje da Milerova objedinjuje snagu reči sa političkim pretenzijama koje su potvrđene bolnom biografijom. Svakako da trauma napaćenog života ima globalnu simboličku snagu. Međutim, iako se takve sudbine mogu naći među koricama knjiga i u Africi, Aziji ili Americi, prestižna nagrada još jednom je pripala nekome iz Evrope. U poslednjih petnaest godina samo tri dobitnika su iz neevropskih zemalja – ostatak sveta je očigledno u stokholmskoj magarećoj klupi.

Upravo zapanjuje ignorisanje prvorazredne američke literature. U poslednje tri decenije američki pisci dobili su samo dve nagrade – Isak Baševic Singer i Toni Morison. U slučaju Džona Apdajka više ništa se ne može popraviti, Filipu Rotu nije uspelo ni sa trideset dela da privuče pažnju Švedske akademije. Ona izgleda da ima dve averzije: prema zvezdama literature sa velikim tiražima i prema dugogodišnjim favoritima kao što su Amos Oz i Asja Đebar“, piše list „Kelniše rundšau“.

Istim povodom list Nirnberger nahrihten piše:

„Ništa se ne dobija ako se upoređuje broj medalja kao na Olimpijskim igrama: Francuska na čelu sa 14 Nobelovih nagrada za književnost, druga velika Britanija sa 11 i SAD sa devet nagrada na trećem mestu, ispred Nemačke. Važnije od nacionalnog ponosa u ovom trenutku je pitanje kvaliteta književnog dela laureata. Nagrada je bez sumnje u pravim rukama - Herta Miler je opštepriznata knjževnica, mada ni u kom slučaju njena dela nisu bestseleri“.

priredio: Nenad Briski

odg. urednica: Sanja Blagojević