„Holokaust izmišljen, Aušvic kao Diznilend“

Poseta britanskog istoričara Poljskoj, čija je namera da dokaže tvrdnje da se holokaust tokom Drugog svetskog rata nije dogodio, izazvala je burnu reakciju domaće javnosti. Organizacije u okviru Lige protiv klevete (ADL) pozivaju na procesuiranje britanskog istoričara zbog laži koje je širio u knjizi objavljenoj u Poljskoj, kao i zbog kontroverznog proputovanja tokom kojeg dovodi u pitanje istorijske činjenice o smrti u nacističkim logorima u ovoj državi.

Ajrving boravio je u Poljskoj više puta, obilazeći nekadašnje nacističke logore smrti, u kojima je život izgubilo nekoliko miliona jevreja tokom Drugog svetskog rata. I svaki put je uspevao da isprovocira Poljake svojim dovođenjem u sumnju ustanovljenih činjenica o genocidu nacista, pre svega upotrebom gasnih komora u Aušvicu. Ovoga puta uz bes, Poljaci su podigli i buku. Ovaj istoričar je organizovao prvu plaćenu turneju po logorima u Poljskoj. On je regrutovao nekolicinu ljudi koji plaćaju i do tri hiljade dolara da bi slušali Ajrvingovo tumačenje istorije sistematskog državnog progona jevreja, na primer u logoru Treblinka.

„To je bio deo Treblinke. Možete njegove temelje još da vidite. Tu su očigledno bile velike kolibe. Jevrejski radnički logor, jevrejski logor za žene, porodične barake... Sve to pokreće mnoga pitanja u mojim mislima.“

Aušvic kao Diznilend

Ajrving pokušava da slušaocima predstavi logore smrti kao radničke logore, gde su zatvorenici bili držani u barakama u kojima su obavljali razne fizičke poslove za vođe Trećeg rajha. Istoričari, međutim tvrde da su jevreji, po dovođenju u Treblinku, odmah bili smeštani u gasne komore, posle čega su njihova tela bila spaljivana, a pepeo posipan u obližnjim šumama. Još jedna Ajrvingova teza – da su Aušvic izgradili Poljaci u cilju poboljšanja turizma – takođe je naišla na oštru osudu javnosti. Ajrving, čak, poredi posetu brojnih turista logorima sa Diznilendom, navodeći podjednaku korist koju Poljska ima od turista.

„To je sramotan put. Ovo vidim kao uvredu onih koje su nacisti ubili, ali i kao pokušaj da se sve to izbriše iz sećanja. Ova vrsta propagande može da bude opasna, pre svega po mlade ljude koji nedovoljno poznaju istoriju Drugog svetskog rata, a čak može i da služi kao podloga za razne teorije zavere koje pokreću neonacističke organizacije putem interneta“, kaže Rafal Pankovski iz organizacije „Nikad više“ koja je, između ostalih, pozvala nadležne organe da pokrenu postupak protiv Ajrvinga.

Živo sećanje

Kustos muzeja u Aušvicu Bartož Bartizel kaže da neće dozvoliti širenje neistina, ukoliko Ajrving svoju grupu dovede ovde. „Slobodno može da dođe u posetu muzeju, ali pokušaj širenja neistina o Aušvicu jeste kriminalno delo. Besmisleno je da ulazimo u kakvu polemiku sa nekim ko dovodi u sumnju autentičnost brojnih dokumenata iz Aušvica.“

On je svestan da živo sećanje na holokaust neće još dugo trajati, budući da je većina preživelih sada u kasnim osamdesetim i devedesetim godinama. Osamdesetdevetogodišnja Suzana, jevrejka iz Mađarske, zaprepašćena je potezima britanskog istoričara. Ona kaže da je jedini način da se bori protiv takvih tvrdnji – živo svedočenje o dešavanjima u logorima smrti. „Odveli su nas u Aušvic. Znali smo da je sve što se tamo dešava veoma loše. Svi su bili u zatvorskim odelima. Jedna moja prijateljica je imala bebu u naručju. Neki čovek je rekao: ‘Daj bebu nekome’. I ona je to učinila. Posle je saznala da je njeno dete odmah bilo bačeno u gasnu komoru. Poludela je.“

Ljudi koji su preživeli holokaust nadaju se da će, i posle njihove smrti, njihovi glasovi biti glasniji od glasa Dejvida Ajrvinga.

Autori: Rafal Kipuževski / Relja Božić

Odg. urednik: Nemanja Rujević