Hrvatska – evroravnodušnost, a ne evroskepticizam
21. maj 2019.
DW: Evropa strahuje od trijumfa evroskeptika na izborima za Evropski parlament. Iz Hrvatske pak, čini se, ne preti baš velika opasnost…
Marijana Grbeša: U Hrvatskoj zaista nema jakog, izraženog evroskepticizma. Nije ga bilo proteklih godina, a čini se da ga nema ni na ovim izborima, barem ne u onom obimu u kojem bi čovek očekivao s obzirom na kretanja u ostalim zemljama Evropske unije.
Tu je, naravno stranka Živi zid koja se povezala sa evroskepticima iz drugih članica EU, poput pokreta Pet zvezdica. Koliko je to opasno za rast evroskepticizma u Hrvatskoj?
Da, jedine naznake evroskepticizma u Hrvatskoj dolaze od populističkih stranaka, pre svega od Živog zida koji je artikulisao takve stavove, koji je čak govorio o izlasku Hrvatske iz Evropske unije, ali taj stav, dakle, nekakav „Kroegzit“ nije bio toliko izražen u njihovoj kampanji koliko se očekivalo. Oni jesu evroskeptična stranka, međutim, to nije toliko prisutno u javnom prostoru i njihovoj kampanji da bi se moglo reći da su oni tu temu – evroskepticizam, otpor prema EU ili izlazak Hrvatske iz Evropske unije – uspeli da nametnu na dnevni red ove izborne kampanje.
U mnogim novim članicama Evropske unije evroskepticizam je posledica razočarenja zbog izostalog poboljšanja standarda života nakon toliko željenog ulaska u EU. Mnoge velike, pa čak i vladajuće stranke, iz toga izvlače političku korist upirući prst u Briselu kao u glavnog krivca za probleme građana. Kako to da se tako nešto nije dogodilo u Hrvatskoj?
Odnos hrvatskih građana prema Evropskoj uniji obeležava nešto što su moje kolege nazvali „evroindiferentnost“. To raspoloženje je prisutno od samog ulaska u EU, pa i ranije, a očigledno je da vlada i danas. Ja bih tu „evroravnodušnost“ povezala s opštom apatijom i osećanjem nemoći i nepoverenja prema političkim elitama i tradicionalnim političkim institucijama, strankama, Vladi, parlamentu… Tako ni prema Evropskoj uniji građani ne osećaju veliko oduševljenje, ali niti veliki otpor, već opet ravnodušnost iz osjećaja nemoći. Oni misle otprilike ovako: od Evropske unije nismo mnogo dobili, ali s njom verovatno mnogo i ne gubimo. Tako da se i izostanak evroskepticizma kod političkih stranaka barem delom može objasniti „evroindiferentnošću“ koja dominira hrvatskim javnim prostorom.
Političke stranke kojima veliki deo hrvatskog biračkog tela daje glas propagiraju EU i vrednosti koje iza te zajednice stoje – iako ih često u praksi ne žive i ne poštuju – njihovi čelnici stalno ponavljaju da Hrvatska od članstva u njoj profitira. Kao što ste rekli, sami građani nisu baš uvereni u to. Misle li građani da im političari lažu ili jednostavno ne znaju dovoljno?
To je kombinacija nekoliko faktora, među kojima bi svakako trebalo istaći i medije koji, kao i institucije, nedovoljno informišu građane o benefitima EU. Građani zapravo ne znaju šta su dobili članstvom u EU i tek su tokom ove izborne kampanje politički akteri, a donekle i mediji, počeli da govore građanima šta za njih znači biti u Evropskoj uniji. Taj deficit u komunikaciji je, kada je u pitanju Evropska unija, u Hrvatskoj veoma izražen, a pogotovo s obzirom na trendove u hrvatskom novinarstvu kojim dominira senzacionalizam, pa i populizam, građani su veoma slabo informisani o benefitima Evropske unije. Tek su tokom ove izborne kampanje građani saznali šta su evropski fondovi, koliko se novca iz njih dobija, zatim je tu pitanje mobilnosti, rada i studiranja u EU, itd. O tim temama se veoma malo i retko razgovara van izborne kampanje i uverena sam da je to jedan od razloga zašto građani barataju s tako malo informacija, osim što im i samima nedostaje interes da se informišu. Zanimljivo je da je Hrvatska, uz Slovačku, zemlja s najnižim odzivom na evropske izbore i biće zanimljivo videti kako će biti na ovim izborima, s obzirom da aktuelne ankete pokazuju da Hrvati, kao i Slovaci i Česi, evropske izbore smatraju nevažnim. Ja se nadam da je kampanja koja se ipak intenzivirala proteklih nedelja to uspela da promeni.
SDP-ova poslanica u Evropskom parlamentu Biljana Borzan je u jednom medijskom nastupu, želeći da naglasi važnost politike u Briselu, za Hrvatsku rekla da se dve trećine zakona danas donose u Evropskom parlamentu, a ne u Hrvatskom Saboru. Zar to nije poruka koja bi mogla da izazove suprotan efekat od željenog i da dâ vetar u leđa protivnicima Evropske unije s obzirom da je Hrvatska zastupljena s tako malo poslanika u Evropskom parlamentu?
Mali broj građana Hrvatske uopšte zna koliko poslanika sedi u Evropskom parlamentu i teško mogu da stave u odnos realnu snagu hrvatskih poslanika tamo. Takve poruke su zgodne u izbornoj kampanji, ali ja mislim da ova može da ima i pozitivan efekat, jer u situaciji kad ste konsternirani nacionalnom politikom i nacionalnim telima koja donose zakone, evropska tela možda možete da doživite kao pravednija, kao mogućnost da se „bajpasiraju“ nacionalna tela prema kojima imate veoma nisko poverenje. Tezu poslanice Borzan preuzeo je čitav niz drugih kandidata na izborima, tako da je to postalo opšte mesto pa se nadam će ova izborna kampanja – ako uopšte ičemu – poslužiti tome da se građani informišu o EU. Ali, izbori za Evropski parlament su u Hrvatskoj zaista izbori drugog reda u svakom smislu.
Plodno tlo za evroskepticizam je jak nacionalni naboj, strah od gubitka sopstvenog nacionalnog identiteta. U Hrvatskoj je nacionalni naboj bez sumnje jak, on se, osim toga, stalno koristi u političkim i stranačkim borbama, ali ne i kada je u pitanju odnos prema EU. Kako to objasniti?
Nacionalni naboj je tu prisutan na jedan veoma specifičan način. Taj diskurs, dakle zaštita nacionalnih interesa, postoji, ali ćete vrlo često čuti od levih stranaka, poput SDP-a, koji se, recimo, bori za ravnopravnost hrvatskih proizvoda ili onih koji traže jednako kvalitetno zdravstvo kao Amsterdamska koalicija ili Mosta koji kaže: mi želimo da Hrvatska ne bude zemlja drugog reda unutar Evropske unije, da žele u okviru EU da štite nacionalne interese. Taj diskurs je mnogo izraženiji od onog: mi se bojimo gubitka našeg suvereniteta i zato ćemo izaći iz EU, jer nas on zakida. Istraživanje koje smo radili u Hrvatskoj vezano za populizam, pokazalo je dve veoma zanimljive stvari. Prvo, da je Evropska unija slabo zastupljena u retorici hrvatskih političara, pa i populista, kada se upire prstom u „opasne druge“, što je prisutno kod čitavog niza populista u drugim zemljama. EU se retko u Hrvatskoj predstavlja kao opasnost, kao neko ili nešto što ugrožava narod. A druga je da smo mi zapravo utvrdili da u Hrvatskoj desni populizam nije jako izražen, iako je prisutan kod nekih inicijativa, vanparlamentarnih udruženja. Ali među najrelevantnijim političkim opcijama je desni populizam od kojeg strahuje čitava Evropa veoma slabo zastupljen. To je vrlo zanimljivo s obzirom na to da je Hrvatska zemlja u kojoj postoje vrlo jaki nacionalistički naboji. Nacionalizam nije uvek i populizam, a u Hrvatskoj imate rast nacionalizma, ali on nije vezan uz rast evroskepticizma.
Marijana Grbeša je politikološkinja koja je diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu, magistrirala na Londonskoj školi ekonomskih i političkih nauka, a doktorirala na Fakulteti društvenih nauka u Ljubljani. Predaje na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu. Bila je članica pregovaračkog tima za pristupanje Evropskoj uniji za poglavlje Nauka i istraživanje. Godine 2018. objavljena je knjiga „Dobar, loš ili zao? Populizam u Hrvatskoj“ koju je napisala u koautorstvu sa Bertom Šalajom.