Na reakciju predsednika SAD nije trebalo dugo čekati. Nekoliko sati nakon diplomatske, pa i u velikoj meri geografske, izolacije malog emirata Katara, Bela kuća je saopštila da želi da doprinese deeskalaciji situacije. Donald Tramp je izrazio spremnost da u slučaju potrebe pošalje jednog visokog predstavnika svoje vlade u krizni region u svojstvu posrednika.
No, Tramp u ovoj priči nije pošten trgovac. A nije ni slučajno to što je novo zveckanje oružjem u Persijskom zalivu počelo baš posle njegove posete Rijadu. Tamo je on vehabijsku monarhiju proglasio za vodeću silu u arapskom i islamskom svetu, kao i za šerifa SAD u regionu. Proklamovani zlikovci su Iran, krvni neprijatelj Rijada, kao i „države koje podržavaju terorizam“, a nisu bliže definisane. Saudijci su tu počast platili dilom o kupovini oružja od SAD u vrednosti od sto milijardi dolara – što je veliki deo njihovih novčanih rezervi.
Katar sada prvi mora da oseti ovo pomeranje moći. Od puča princa Hamada bin Kalife kojim je on svrgao sa vlasti svog oca, ovaj majušni emirat nastoji da bude samostalan igrač u regionu i u svetu. Sa neiscrpnim rezervama gasa u jednoj, a panarapskom medijskom kućom Al Džazirom u drugoj ruci, ta zemlja je postala diplomatski „teškaš“, a svoju moć je demonstrirala pre svega za vreme Arapskog proleća agitovanjem protiv vladara drugih arapskih zemalja. Zbog toga je u očima mnogih na Bliskom istoku popularnost Katara enormno porasla. No, za velikog brata Saudijsku Arabiju je to od samog početka bio trn u oku. Zli jezici tvrde da je katarski emir Hamad 2013. upravo pod pritiskom Saudijske Arabije morao da se povuče sa trona u korist svog sina Tamima.
Kum svih kontrarevolucionarnih snaga
No, i Tamim je nervirao susede, iako je Al Džazira 2014. prestala da kritički izveštava o Saudijskoj Arabiji. No, Rijad je do velikog udara došao tek sada, posle skupog dila sa Trampom. U čitavoj igri, međutim, bitnu ulogu imaju i Ujedinjeni Arapski Emirati. Pravi arhitekta ovog pomeranja odnosa snaga u regionu je 56-godišnji princ iz Abu Dabija Mohamed bin Zajed al Nahijan. Ovaj mladi (za prilike u tamošnjim monarhijama) princ je „kum“ svih kontrarevolucionarnih snaga u zemljama arapskog proleća. Bilo da se radi o Tunisu, Libiji ili Egiptu, stara garda Mohameda bin Zajeda svuda ima podršku. Što znači da su njegovi interesi dijametralno suprotni interesima Katara, koji polaže pre svega na Muslimansko bratstvo.
Princ iz Abu Dabija ima veoma dobre odnose sa predsednikom SAD Donaldom Trampom. On te odnose koristi kako bi se zauzimao za svog ambicioznog saveznika – drugog po rangu saudijskog princa Mohameda. Mohamed bi hteo da što je pre moguće postane vicekralj kako bi nasledio svog ostarelog oca. Kada je reč o krizi oko Katara, tu se dakle radi pre svega o internim borbama za vlast unutar saudijske kraljevske porodice.
S druge strane, Katar sigurno nije nevino janješce. Ta zemlja na mnogim kriznim žarištima pruža podršku ekstremističkim grupama kao što je bivši Front Al Nusre. I kada se radi o demokratiji, Katar se nije baš proslavio: od 1970. se tamo ne održavaju parlamentarni izbori a političke partije su zabranjene. O ljudskim pravima, pogotovo u vezi sa neljudskim uslovima rada na gradilištima za fudbalsko Prvenstvo sveta – da i ne govorimo
Beskompromisni i spremni na primenu sile
Ali, to što tu zemlju za podršku terorizmu optužuje Saudijska Arabija, upravo je groteskno. Već više od 60 godina je Saudijska Arabija najveći svetski izvoznik islamističkih ideologija i destabilizuje mnoge regione sveta, pa i na Kavkazu, na Balkanu i usred Zapadne Evrope. Bilo da su u pitanju Al Kaida, Talibani, islamističke grupe u Siriji ili one koje su bile aktivne u građanskim ratovima u Iraku i Alžiru, ili ekstremističke džamije širom sveta: naftni dolari Rijadase staraju o brzom širenju vehabijskog učenja Saudijaca, koje je ekstremno beskompromisno i spremno na primenu sile protiv onih koji drukčije misle.
Do sada je jedino životno osiguranje Katara američka vazduhoplovna baza u Udajidu, zapadno od Dohe. Trampova administracija, doduše, tvrdi da nema planove za premeštanje najveće baze u regionu – sa više od 10.000 vojnika – u neku drugu zemlju. Ali, takve reči u Trampa lako mogu da se izokrenu u svoju suprotnost. Problematično je i ponašanje mnogih koji su sada zajahali na antikatarskom talasu, požurivši da naplate toj zemlji neke otvorene račune, na primer, predsednika Nemačkog fudbalskog saveza (DFB) Rajnharda Grindela. On „više ne isključuje mogućnost bojkota Svetskog prvenstva u fudbalu u Kataru“, i želi da se ubuduće takvi turniri ne održavaju u zemljama koje podržavaju terorizam. No, kada je reč o saudijskom zveckanju oružjem u pravcu Dohe, optužbe za teror su samo izgovor – jer Saudijci bi da sve potčine sebi. Iako bi svet u kojem nema nijednog glasa opozicije u odnosu na Saudijsku Arabiju utonuo u još veći jad.