Imre Kertes – iz dubine mračnog podruma

Imre Kertes imao je 14 godina kada su ga iz Mađarske nacisti odveli u logor smrti Aušvic-Birkenau. Slobodu je dočekao 1945, kada su saveznici oslobodili koncentracioni logor Buhenvald. Kertes, koji je potiče iz građanske, jevrejske porodice, vratio se zatim u Mađarsku. Traume koje je preživeo tokom holokausta pretočio je u literaturu. Njegov najpoznatiji rad je „Čovek bez sudbine“ (Sorstalanság), roman na kojem je Kertes radio 13 godina i jedno od najvažnijih, bolno-brutalnih dela o holokaustu.

Suština knjige je u nevinosti, u bezazlenom tonu kojim četrnaestogodišnji dečak opisuje svoju deportaciju u Aušvic i Buhenvald, u apsurdnoj perspektivi nekoga ko ne zna ništa. Mladi narator želi da u koncentracionom logoru uradi „sve onako kako treba“, a smrtonosnu realnost selekcije i gasnih komora on očigledno ne razume. Ali zato čitalac savršeno dobro sagledava sav užasa logora smrti. „Napisao sam ovaj roman kao neko ko pokušava da u dubini mračnog podruma napipa izlaz“, rekao je Kertes o romanu „Čovek bez sudbine“. On međutim nije želeo da se njegovo delo doživljava kao autobiografsko: „Ja nisam ono što pišem. To je samo jedno mojih mogućih 'ja'.“

Nobelova nagrada

Nacistička diktatura nije jedino što je formiralo Imrea Kertesa. Nakon Drugog svetskog rata suočio se sa staljinističkom diktaturom u Mađarskoj, a posle ustanka 1956. godine i sa komunističkim režimom Janoša Kadara. Kertes se bavi ljudima u totalitarnim sistemima. U svojim knjigama, on opisuje novi tip čoveka: „Bio je to čovek koji je zaboravio svoju biografiju – ili ju je falsifikovao, a da to nije ni primetio. U tim diktaturama, ljudi su dospevali u situacije koje su bile tako fantastične da nisu mogli odmah da ih shvate, pa su se prilagođavali – da bi preživeli“, objasnio je Kertes u oktobru 2013. u intervjuu za nedeljno izdanje švajcarskog lista „Noje cirher cajtung“.

Njegova lična, ali i književna sloboda, nakon 1956, bila je strogo ograničena. Tokom socijalizma „svakoga dana razmišljao sam o samoubistvu“, rekao je Kertes. Njegov roman „Čovek bez sudbine“ u Mađarskoj najpre je odbijen, ali ga je onda 1975. godine objavila državna izdavačka kuća. Ipak, svedočenje preživelog najpre je odbijeno jer niko u Mađarskoj nije želeo da se priseća fašističke prošlosti.

Imre Kertes postao je poznat širom sveta devedesetih godina, nakon što su njegovi romani objavljeni na nemačkom. Vrhunac njegove karijere bio je 2002. godine kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ironično, uspeh i dugo očekivani priznanje stigli su preko Nemačke, zemlje u kojoj je preživeo holokaust. Za Kertesa, u tome nije bilo ništa protivrečno.

Kritika „holokaust-industrije“

Nemačka je za njega bila zemlja kulture. Kao mladić, prosto je gutao knjige Kanta, Ničea i Tomasa Mana: „Moje kompletno obrazovanje dobio sam na nemačkom“, rekao je u intervjuu za nedeljnik „Cajt“. Devedesetih se preselio u Berlin i tamo proveo 12 godina života. Svoj arhiv ostavio je berlinskoj Akademiji umetnosti, nemačkoj instituciji. Taj gest obrazložio je rekavši da oseća da ga u Nemačkoj bolje razumeju nego u Mađarskoj.

Vratio se u otadžbinu 2012 – na to je njega i njegovu ženu Martu primorala Parkinsonova bolest. Poslednjih godina živeo je povučeno u Budimpešti. Ipak, u intervjuima je i dalje upozoravao na ono što je on nazivao „holokaust-industrija“: „Doživeo sam čak da se bivši zatvorenici pojavljuju na komemoracijama u zatvorskoj odeći – to je smešno Uvek sam bio protiv manipulisanja masama“, rekao je za „Frankfurter algemajne cajtung“. Aušvic je bio životna tema Imrea Kertesa. Srećom, stigao je da nam o tome ispriča i tako izbegao da prođe kao „Čovek bez sudbine“.