Insekti i miševi u hrani za decu

Negovateljica Marija iz doma za stara lica Del Karmen u Karakasu priča o svojoj tužnoj svakodnevici. Samo još devetoro od 24 stanara živi ovde, kaže. Drugi su ili umrli, ili su moralo da budu poslati drugde, jer nije bilo dovoljno obroka ni medikamenata za povišen krvni pritisak, dijabetes ili protiv demencije. Marija strahuje da bi i dom u kome radi uskoro mogao da bude zatvoren – kao već mnogi drugi. „Često ne možemo da pomognemo penzionerima, zbog čega oni dospevaju u bolnicu. Ali, ni bolnice više nemaju medikamenata. I tako ti starci umiru. Situacija je tužna, ali tako izgleda naša stvarnost. Stari umiru ranije.“

Insekti i miševi u jelu

Ništa nije bolje ni sa onima pred kojima je život. Novinari ne smaju da ulaze u državnu bolnicu. 27-godišnja lekarka Karolina Rinkon nam tajno pokazuje katastrofalne uslove. Jedini aparat za rentgen je već dugo pokvaren. U laboratoriji nije moguća analiza krvi i mokraće, u toaletima nema vode, liftovi ne rade. Kantina za lekare i medicinsko osoblje je zatvorena. Jela ima, ali samo još za decu. „Kvalitet hrane je veoma loš“, kaže Karolina – „već više puta sam u jelu videla životinje – insekte i miševe.“

Mnoga odeljenja, poput onkološkog, zatvorena su i čekaju renoviranje. Mlada lekarka nam pokazuje odeljenje za prevremeno rođene bebe. „Ovde je otpadna voda iz odvoda dospela u pod, i to pomešana sa krvlju, jer odvodi iz operacionih sala više ne funkcionišu“, kaže, i dodaje da ima još samo malo inkubatora i to samo za bebe rođene do mesec dana ranije: „Za ostale nemamo aparate. Pošto sprava za veštačko disanje ne funkcioniše, nekoliko nedonoščadi je umrlo.“

Venecuela 2016: dečje bolesti se vraćaju, jer više nema seruma. Smrtnost dece i majki raste. Zdravi se mole da ne obole, a trudnice da ne rode prerano.

Rak ne čeka

Specijalista za kancer, Gabrijel Romero, radi i u privatnoj i u državnoj klinici. Ni u jednoj ni u drugoj trenutno nije moguća hemoterapija raka dojke, jer u čitavoj državi nema ni kapi potrebnog medikamenta. Operacije su sve ređe, jer nema materijala. Na listi čekanja je 150 pacijenata. „Rak ne čeka“, kaže Romero: „Ako pacijenti ne dobiju adekvatnu terapiju, bolest napreduje, a život se skraćuje. Umiru i pacijenti koji bi mogli da budu izlečeni. U Venecueli je smrtnost zbog raka mnogo viša nego drugde.“

U državnoj klinici, primarijus Romero je pratio kako se snabdevanje pogoršava u samo osam dana. Aparati za zračenje i MRT su pokvareni i nisu zamenjeni drugim, jer država više nije investirala. On za to odgovornim smatra nekompetenciju, nepotizam i korupciju socijalističke vlade. „Ranije sam voleo predsednika Uga Čaveza. Ali otkako je posle njegove smrti ovaj drugi gospodin predsednik, sve se izmetnulo u katastrofu. Naša zemlja je u kritičnom stanju.“