Iranci hoće promene
3. januar 2018.Najmanje dve godine brojni stručnjaci u Iranu upozoravaju da bi gomilanje ekonomskih, socijalnih i političkih problema moglo da vodi pobuni. Alarmantna predviđanja sada su se obistinila: pritisak nagomilanih problema ljude je izveo na ulice.
To su posledice četiri decenije „Islamske Republike“. Više od 40 odsto stanovništva živi ispod linije relativnog siromaštva. U pojedinim delovima zemlje čak i 60 do 75 procenata. Najmanje jedanaest miliona ljudi živi u straćarama oko velikih gradova. Više od četvrtine radno sposobnih ne nalazi posao. To važi i za akademski obrazovane.
- pročitajte još: Kako su počeli protesti
Iran je pri tom bogata zemlja. Za vreme osmogodišnjeg mandata predsednika Mahmuda Ahmadinedžada (2005-2013), Iran je na izvozu nafte zaradio skoro 700 milijardi evra. Ali taj novac nije bio iskorišćen za suzbijanje siromaštva i nezaposlenosti.
Umesto toga, veliki deo novca je izdvajan za verske i ideološke institucije koje su tesno povezane sa državom i podržavaju sistem. Ogromne sume novca upotrebljene su za razvoj nuklearnog i raketnog programa. Milijarde dolara su iskorišćene i da bi se režim Bašara al Asada održao na vlasti. Isto važi i za Hezbolah, Liban, šiitske jedinice u Iraku i Hute u Jemenu.
Istovremeno, desetine hiljada razvojnih projekata je dovedeno u pitanje. Nedostaje novac. Kada bi u te projekte bio usmeren samo deo novca iznetog iz zemlje danas bi mnogi mladi Iranci imali posao.
U vreme predsedničkih izbora 2013. godine, na vrhuncu nuklearne krize, sadašnji predsednik Hasan Rohani je u kampanji nastupio sa parolom: „Centrifugalne sile treba da se okrenu, ali i točak života.“ On je obećao da će rešiti nuklearnu krizu sa Zapadom i svakodnevne probleme ljudi.
Rohaniju je pošlo za rukom da pronađe razumno rešenje za nuklearnu krizu. Ali za rešavanje ekonomskih i egzistencijalnih problema ljudi nije imao rešenje. Razloga je mnogo: neefikasna privreda, izostanak podrške sporazumu o nuklearnom naoružanju od strane verskog lidera ajatolaha Hameneija, pobeda Donalda Trampa u SAD i oklevanje Evrope da sarađuje sa Iranom, regionalne krize – naročito sa Saudijskom Arabijom. Sve to je zaoštrilo situaciju. Rohani nije ispunio svoja obećanja.
Aktuelni protesti su doduše počeli ekonomskim zahtevima, ali su brzo postali politički. Ljudi su najpre protestovali protiv rasta cena i Rohanijeve vlade, ali onda je sistem doveden u pitanje. Ljudi su potpuno izgubili poverenje u državne institucije. To je razlog za brzo širenje protesta koji su prerasli u nasilne obračune.
Uzrok protesta su, dakle, mešavina siromaštva i nezaposlenosti sa jedne strane i sa druge izgubljeno poverenje u vladu i državne institucije. Ali pobuna traje tek nekoliko dana. Iza nje stoji siromašno stanovništvo u gradovima. Uticajni politički i kulturni disidenti za sada u njih nisu uključeni.
Vlada proteste može da uguši nasiljem, posebno ako im se ne priključe i drugi delovi nezadovoljnog iranskog društva. To može da vodi ka brzom jačanju vojnih krugova i konzervativnih tvrdolinijaša, ali neće zaustaviti rast nezadovoljstva i snaga koje traže promene. One su svakim danom sve jače.