Iračani se vraćaju kući

Poslepodne je na aerodromu Tegel u Berlinu i ostala su dva sata do poletanja aviona koji jednom sedmično leti za grad Erbil na severu Iraka. Lejla Majid čeka u redu pred šalterom sa svojim 13-godišnjim bratancem Mohamedom. Žena izgleda uzrujano i besno. Pre pola godine je 15 dana propešačila Balkanom probijajući se ka Nemačkoj gdje je mislila da ima budućnost.

Ona i njen nećak odlučili su da napuste Irak nakon što je dečakov otac, a njen brat, ubijen tokom jednog bombardovanja. Scene na koje je nailazila na putu za Nemačku kao što su glad, očaj, umrla deca, proganjaju je u snu. „Pa to je neverovatno. Toliko ljudi je umrlo na putu za Nemačku, samo da bi se domogli te zemlje.“ Njena vizija Nemačke davala joj je snagu da izdrži pešačenje. Lejla Majid je očekivala da će naći posao, ali i utočište za svoju širu familiju koja broji 30 ljudi.

Nakon šest meseci boravka u Nemačkoj ona je promenila mišljenje i vraća se kući. „Došla sam s toliko puno nade, ali sada više ne mogu da izdržim ovde ni dana više“, kaže ona i žali se na uslove života. Hrana je bila preskupa za novac koji je dobijala od države. A termini za saslušanje u vezi sa dobijanjem azila su stalno odlagani: „Tužno je što moram da se vratim. Potrošili smo sav novac za novi početak u Nemačkoj. Sada se, eto, vraćam tamo gde ništa nemam.“

Stotine povratnika

Grupa od 92 izbeglice čeka da se ukrca u avion za Erbil. Mnogi od njih imali su slično iskustvo u Nemačkoj. „Proces za dobijanje azila za državljane Iraka tekao je jako sporo“, kaže Mohamed Mohsen koji takođe čeka pred šalterom. „Nije mi bilo dozvoljeno da dovedem svoju familiju niti sam dobio dozvolu da ostanem u Nemačkoj“, dodaje on. On je u proteklih pet meseci bezuspešno pokušavao da dobije azil. „Niti sam mogao da radim niti da se krećem slobodno. A ovde je i način života potpuno različit.“

Mohsen je ljut kao i mnogi drugi koji su spremni da podele svoja iskustva. „Ne možete otvoriti vrata izbeglicama, a nemati uvida u to kako se s njima postupa“, kaže on: „Mi smo zaista dali sve od sebe kako bismo ovde krenuli u novi život.“ Ali u redu pred šalterom je mnogo više Iračana koji ne žele da govore, pravdajući se da su umorni i potpuno iscrpljeni i da je sve što žele – da se vrate kući.

Izbeglice su se obratile Hamidu Mahidu, koji u Berlinu radi u na prodaji karata za avio-kompanije Iraqi Airways. Sat i po pre leta on treba da izda last minute karte za čak 20 dodatnih putnika koji su odustali od čekanja da dobiju azil. „Većina izbeglica ne govori ni reč nemačkog“, kaže Mahid. „Oni ne znaju kako funkcioniše metro. Moram da im pomognem da dođu na aerodrom na vreme i odrađujem za njih celu logistiku“, kaže Mahid.

Od oktobra on je svake sedmice pratio grupe od po pedesetak izbeglica koje su dobrovoljno odlučile da se vrate u Irak. Ova brojka se u januaru udvostručila. „Oni su moji bivši sugrađani i osećam se dužnim da im pomognem“, dodaje Mahid. Jednokratne pasoše za povratak izdala je ambasada Iraka. Neki su izgubili svoje pasoše na putu preko Turske, Egejskog mora i Balkanske rute, neki su ih pobacali pre prelaska granice kako bi se kasnije izdavali za Sirijce jer su znali da se zahtevi Sirijaca za azil obrađuju brže. Od oktobra je ambasada Iraka u Nemačkoj izdala 1.500 jednokratnih pasoša za njene građane koji žele da se vrate kućama.

Poslednji komad zlata

Ala Hadus u berlinskoj četvrti Moabit prodaje avionske karte izbeglicama koje žele da napuste Nemačku. Ovaj mladić je nedavno preuzeo biznis od oca i sada vodi Putničku agenciju i zlataru. Mesecima mu dolaze Iračani kako bi kupili karte za Erbil. Karta u jednom pravcu košta 295 evra. „Neki plaćaju gotovinom. Neki su dobili novac od nemačkih institucija nadležnih za izbeglice. A neki plaćaju poslednjim komadima zlata koje su sa sobom poneli“, kaže Ala Hadus.

On je odrastao u Berlinu, ali tečno govori arapski. Njegov otac je Palestinac, a majka Libanka. Kaže da želi da pomogne koliko god može: „Stalno pitam klijente koji kod mene rezervišu let za Irak zašto žele da se vrate.“ Oni mu odgovaraju da su zamišljali kako je život u Nemačkoj drugačiji, i da predugo čekaju na dozvolu boravka i moraju da spavaju u improvizovanim domovima. „Uvek im na to odgovorim: 'Prošli ste kroz tolike nevolje, kako u Iraku tako i na putu za Nemačku. Mogli ste malo da pričekate da vidite kakva je zaista Nemačka.'“

Putnička agencija nalazi se svega nekoliko metara od jednog od nekoliko berlinskih Ureda za registraciju tražilaca azila. Svakoj izbeglici u Berlinu dobro je poznata skraćenica LaGeSo (Ured za zdravlje i socijalnu brigu - Landesamt für Gesundheit und Soziales). Pred tom zgradom u redu čeka na stotine izbeglica, uglavnom mladića, ređe porodica, kako bi se registrovali i krenuli u proces dobijanja dozvola boravka. Neki od njih, kako kažu, mesecima su čekali na termin. Napolju je temperatura ovih dana često ispod nule, a škrti zraci sunca nestaju. U toplu jesen ljudi su spavali preko puta Ureda za registraciju kako bi narednog dana bili prvi u redu. Sada po ovoj hladnoći to više nije moguće. Čekati u redu, umesto da rade i započnu novi život – to je za mnoge veliko razočarenje.

Povratak na sever Iraka

Većina izbeglica koje lete za Erbil živi na području severa Iraka koje je doduše pogođeno sukobima, ali nije toliko opasno kao ostali delovi Iraka. Amer Fana se na berlinskom aerodromu Tegel oprašta od prijatelja koji se vraćaju, prijatelja s kojima se upoznao u domovima za azilante. Amer je došao u Nemačku sam, pre godinu dana. Još uvek čeka na dozvolu ostanka i rada i ne želi da odustane. „Nadam se da ću jednoga dana dobiti papire, a onda bih mogao da počnem da gradim budućnost ovde u Nemačkoj.“

Područje Iraka sa kojeg on dolazi je okupirala Islamska država. Njegova kuća je odavno srušena. Njegov prijatelj nam pokazuje fotografiju napravljenu neposredno pred odluku da napusti Irak. Na njoj se vide njegova leđa sa dubokim ranama od bičevanja. „I kada bih hteo da se vratim, ne bih mogao. Ponovo bi me mučili“, kaže on.

Približava se momenat za ukrcavanje u avion. Poslednjih 20 putnika kojima je Hamid Mahid izdao kartu stiže u zadnji čas. Lejla Majid je spremna za odlazak. Sa svojim jednokratnim pasošem i avionskom kartom za Erbil ona odlazi u pravcu pasoške kontrole. „Ne žalim što sam odlučila da se vratim u Irak. Žalim što sam uopšte dolazila u Nemačku“, kaže Leyla. Za samo pet sati ona će biti tamo gde je pre šest meseci započela svoju odiseju. Biće bez kuće i bez novca, ali u Iraku, domovini iz koje je jednom bežala.