Izbeglice druge klase

Karin kuva ručak za svoju porodicu. Njena kuhinja je štednjak ispod plastične cerade – to je mali luksuz koji je za nju podigao njen muž Mišel. U obijenim šerpama krčka se kačamak sa par zrna graška. Tako je svakog dana. „Grašak i kukuruzno brašno – to je sve što imamo. Ponekad to jedemo pet dana za redom“, žali se Mišel. „Ali ume da prođe i po nekoliko dana dok ponovo ne stigne hrana. Onda nemamo ništa. Čekamo sa decom, dok ne dođe hrana.“

Mišel ima 32 godine i sa suprugom, četvoro dece i njenim dedom pobegli su iz Burundija u Tanzaniju. To je bilo u maju 2015. godine, ubrzo nakon neuspelog puča protiv predsednika Pjera Nkurunzize. Tada je pobeglo desetine hiljada ljudi. „Na tri sata brodom odavde, u selu Kagunga na obali jezera Tanganjika, bilo je 60.000 izbeglica“, priča Amah Asijama iz UNHCR-a. „Nisu imali ništa. Lokalno stanovništvo je ih primilo, iako ni sami nisu imali ništa. A onda je izbila epidemija kolere.“

Teško bolesne ljude, UNHCR je prebacio do kampa Njarugusu – prastarim nemačkim vojnim brodom iz Prvog svetskog rata koji je inače služio kao turistička atrakcija na jezeru. Po trista ljudi u jednoj turi. Evakuacija je trajala dve nedelje. „Postigli smo naš cilj – da na bilo koji način evakuišemo ljude iz Kagunge“, kaže Asijama. „Ali sada se u logoru Njarugusu suočavamo s drugim problemima.“

Pretrpani logori UNHCR-a

Mišelova porodica živi u šatoru. Na nekada belim ceradama još uvek se raspoznaju plavi natpisi UNHCR. Posle skoro dve godine na kiši i suncu, šatori više nisu u najboljem stanju. Prokišnjavaju. „Ovde u blizini su i toaleti – koristi ih mnogo veći broj ljudi nego što je predviđeno. Veoma su prljavi,“ priča Mišel. „Nas ima sedam na tako malom prostoru. To uopšte nije lako.“

Šatori su zbijeni. Njarugusu i još dva kampa na zapadnoj granici Tanzanije praktično pucaju po šavovima. U njima živi više od 200.000 izbeglica iz Burundija, a svakog dana stiže u proseku 300 novih. Planirana je izgradnja i četvrtog kampa, ali to još nije odobreno. Nedostaje ono najosnovnije.

„Ne znam ni odakle bih počeo, moramo praktično sve da uradimo“, bespomoćno kaže Amah Asijama. UNHCR-u su neophodni novi šatori kako bi zamenili stare, potrebni su šporeti, lampe, novi rezervoari za vodu. Nema dovoljno lekara, niti lekova. Deca idu u improvizovane škole natkrivene plastičnim folijama.

Lekari bez granica upozorava na „katastrofu“

U oktobru prošle godine, Svetski program za hranu upozorio je da će, zbog nedostatka sredstava, morati da za 40 odsto smanji količine hrane koje dostavlja izbeglicama. Srećom, to se nije dogodilo zbog neočekivane donacije. Za sada. „Imamo mnogo neuhranjene dece koji bi trebalo da budu hospitalizovana“, žali se jedan volonter organizacije Lekari bez granica. „Apsolutno smo prenatrpani. Moramo da pronađemo rešenje kako bismo povećali naše kapacitete.“

Lekari bez granica još pre nekoliko meseci su upozorili da je izbeglička kriza u Tanzaniji jedna od najvećih u Africi. „Lekari bez granica pojačali su svoje angažovanje u oblasti zdravstvene zaštite“, kaže njihov koordinator Dejvid Neš. „Ali problemi sa vodom i smeštajem i dalje ostaju. Ako se nešto ne bude promenilo, preti nam katastrofa. Svet mora da interveniše i učini nešto pre nego što se to dogodi.“

Nedovoljne donacije

U ovom trenutku, mesta za optimizam nema. UNHCR-u je za prethodnu godinu u Burundiju bilo potrebno oko 180 miliona dolara, a donacije su pokrile samo nešto više od polovine te sume. „Ne mogu da kažem da međunarodna zajednica ne daje dovoljno donacija“, kaže Asijama, „ali patnje ljudi ovde, nažalost, ne privlače toliko pažnje kao neke druge. Tako da je ovde veoma, veoma teško.“

Pritom, situacija u Tanzaniji uopšte nije jedinstven slučaj za Afriku. Za borbu protiv krize u Centralnoafričkoj Republici, prošle godine je stigla samo petina predviđenog novca. Za izbeglice u Keniji nedostajalo je 170 miliona dolara. Tamošnji kamp Dadab privukao je pažnju svetskih medija tek kada se saznalo da kenijska vlada namerava da ga zatvori.

Milioni u kampovima

„Bogate zemlje više ne žele da primaju izbeglice. Zato su ljudi zaglavljeni u kampovima“, kaže Bene Rolens, Britanac koji je napisao knjigu „Grad trnja“ o somalijskim izbeglicama u Dadabu. „Dadab je samo jedan od mnogih izbegličkih gradova. U ovom trenutku u kampovima živi 14 miliona ljudi. Onih milion ljudi koji su nedavno stigli do Evrope, samo su kap u moru.“

I Somalija je samo još jedna od brojnih zaboravljenih i dugoročno nerešivih kriza Afrike. Zbog njih ljudi svakodnevno nadiru u izbegličke kampove. Među njima je i Frank, koji je u Burundiju izgubio čitavu porodicu: „Tačno je da je život u logoru loš, ali i takav život je bolji od smrti. Ne mogu da se vratim u Burundi. Radije bih i umro negde drugde, samo ne tamo gde su stradali moji roditelji, braća i sestre.“