Izbeglice ni na nebu ni na zemlji

U prašnjavom delu iza železničke stanice Tiburtina u Rimu, jedan viljuškar čisti tlo od šipražja kako bi se dobilo više prostora za nove šatore. Radnici idu na posao, mladići u blizini igraju fudbal dok drugi imigranti bezvoljno sede na plastičnim stolicama ispred svojih šatora.

Danijele Alojzi, 23-godišnji volonter, stoji pored jednog šatora Crvenog krsta i pozdravlja iznurene imigrante. Veliki deo njih dolazi iz Eritreje, Sudana i Somalije, a skoro svi imaju zdravstvenih problema: „Mnogi od njih žele dalje na sever, ali granice su zatvorene pa ne mogu“.

Političari u Evropskoj uniji spore se oko toga koliko izbeglica bi trebalo da bude primljeno. Tako je Francuska zatvorila svoje granice za izbeglice koje bi eventualno ubuduće došle iz Italije. Ministri EU nisu u Luksemburgu uspeli da se dogovore da, po ključu koji je predložila Italija, izbeglice budu ravnomerno raspoređivane u zemljama Unije.

Italijanski premijer Mateo Renci oseća se prisiljenim da zapreti: Italija će svakom od onih koji su spaseni na Sredozemlju dati papire sa kojima će moći da idu dalje u Evropu. No, to bi najverovatnije mogla da bude samo prazna pretnja.

Napustiti Italiju

Mladi koji se šetaju unaokolo ne žele ni da ih fotografišemo, niti da daju bilo kakve izjave. Mnogi se plaše da otkriju identitet jer, čim im se uzmu otisci prstiju, to dokazuje da su u Evropu ušli preko Italije – a tamo nikako ne žele da ostanu.

Ipak, jedan visoki, mršavi mladić iz Eritreje želi da govori. Ali ni on ne želi da mu se pominje ime, niti da bude fotografisan. „Posle svega što sam preživeo, ne želim dalje probleme“, objašnjava prilično nervozno. Došao je sa još stotinu drugih migranata iz Eritreje do Libije. Bili su smešteni na jednom imanju blizu Tripolija. On je morao tamo da ostane sve dok njegova porodica nije isplatila 1.850 evra za prevoz u Italiju. Na brodu je proveo 15 sati dok ih nije spasao jedan italijanski brod i prevezao u luku Agriđento na Siciliji. Sada čeka da otputuje u Švedsku gde se već nalazi njegova majka.

Razade pak nema nikog u Evropi i rado bi predao zahtev za azil u Nemačkoj. Tamo ima posla – tako je bar čuo. „Ali, kada sam kupio kartu za autobus do Berlina, kondukter me je izbacio jer nisam imao dokumenta“, kaže Razade. Osećaj odbacivanja taj mladić deli sa hiljadama drugih izbeglica koje traže zaštitu u „Baobab centru“. Taj centar ulaže napore da izbeglice koje streme da odu na sever Evrope snabde hranom i pruži neophodnu medicinsku pomoć.

Dva kontinenta, jedan problem

Deca se igraju u okolini centra, dok umorni roditelji spavaju na trotoaru pored gomila donirane odeće. Ema Vekijo rukovodi humanitarnom organizacijom „Kaza Afrika“. Žali se na lošu organizaciju. „Ovde svakodnevno dolazi preko 700 ljudi, a prostora nema dovoljno. Ovde ne mogu ni da spavaju“, objašnjava pomalo očajna.

Na pitanje šta bi Evropa trebalo da uradi, Ema ne mora dugo da razmišlja: Evropa bi trebalo snažnije da sarađuje sa afričkim državama kako bi se okončali ratovi i podstakao razvoj. „A ovim ljudima ovde“, priča Vekija i pokazuje na izbeglice, „trebalo bi obezbediti mogućnosti za obrazovanje. Istovremeno, u Africi bi trebalo pokrenuti projekte kako bi mogli da se vrate.

Međutim, stvari trenutno izgledaju ovako: i prethodne sedmice su spasene na stotine osoba pred italijanskom obalom – taj talas izbeglica izgleda da neće skoro prestati.