Izbeglička golgota u oazi tišine i prirodne lepote

Na području oko Plitvičkih jezera proteže se duga i vijugava „zelena granica" koja delom vodi i preko planine Plješevica koja u tim krajevima razdvaja dve zemlje. Ti predeli izuzetne lepote – sistemu od 16 jezera koja se prelivaju jedno u drugo, a koji je 1949. proglašen nacionalnim parkom, 1979. stavljen na Listu svetske prirodne baštine UNESKO - poslednjih meseci su predmet povećane pažnje zbog događaja koji nemaju veze s prirodom ili turizmom. Tuda danas prolaze kolone izbeglica koje se žele domoći zapadne Evrope.

Ukoliko im pođe za rukom da pređu obližnju (službenu ili, pak, „zelenu") granicu između Bosne i Hercegovine i Hrvatske, izbeglice i migranti put nastavljaju uz pomoć kriminalaca koji se bave krijumčarenjem ljudi i automobilima ih prebacuju prema slovenačkoj granici ili Jadranu. Mnogi taj put nastavljaju pešice, budući da nemaju sredstava da plate „usluge" švercera. Putuju uglavnom noću, izbegavajući veća naselja i saobraćajnice.

Novim putevima do zapadne Evrope

Tako se na njihovoj ruti našao Nacionalni park Plitvička jezera i nekoliko preostalih jedva naseljenih sela. U jednom od njih, zove se Končarev kraj, naseljene su samo dve od ukupno 19 kuća. U jednoj od njih nastaje ovaj tekst.

Već mesecima se u pograničnom području između Hrvatske i Bosne i Hercegovine odvija drama čiji su glavni akteri:

- izbeglice i migranti iz velikog broja arapskih, azijskih i afričkih zemalja

- organi unutrašnjih poslova Hrvatske i BiH

- i, što je potrebno posebno naglasiti, nečasni ljudi koji, u trci za brzom i lakom zaradom, organizuju ilegalne prelaske granice i za to – prema podacima Amnesti internešenala i hrvatskih nevladinih i humanitarnih organizacija poput Dobrodošli!, zagrebačkog Centra za mirovne studije, No Name Kitchena i Are you Syrious – naplaćuju i po 3.000 evra po osobi.

Među aktere ovih događaja ubrajam i nas: stalne ili povremene stanovnike područja u blizini granice između Hrvatske i BiH. Otkad je naglo porastao broj izbeglica koje se ovom "novom balkanskom rutom” žele dokopati zapadne Evrope, Hrvatska je pristupila opsežnoj akciji koja ima za cilj da onemogući ilegalne prelaske granice ili vrati natrag one koji su u tome uspeli.

Uz pomoć Evropske unije, koja je u prošloj godini iz Fonda za unutrašnju sigurnost, prema podacima iz izveštaja "Dobrodošli!" izdvojila 18 miliona evra za opremanje i osposobljavanje policijskih snaga u pograničnom području, organi reda su upadljivo prisutni na svim ovdašnjim putevima i raskršćima. Policijske patrole zaustavljaju svako veće vozilo (kamione, mini-buseve), a tu su i "dugim cevima” naoružani policajci koji se voze u automobilima s policijskim ili civilnim registarskim tablicama i patroliraju čak i u zabačenim selima u okolini.

Inače, na internet stranici MUP-a Hrvatske navodi se da će se iz budžeta EU za Fond za azil i migracije za period od 2014- 2020. dodeliti ukupan iznos od tri milijarde evra, od čega je za nacionalni program za Republiku Hrvatsku predviđeno 27 miliona evra.

Migrante i izbeglice optužuju za krađu

U naš Končarev kraj, koji je dva kilometra udaljen od glavne saobraćajnice koja povezuje Plitvice i Jadransku obalu, patrole dolaze svakodnevno, nekad i više puta na dan, iako je za više od godinu dana zabeležen samo jedan nelegalni ulazak izbeglica u objekte. Naime, u jednoj nenastanjenoj kući na kraju sela zatečena su obijena vrata, ostaci hrane i šoljice nepopijene kafe. Selo je, inače, "skriveno” u gustoj šumi. Neretko naša i okolna sela nadleću policijski ili vojni helikopteri, što stvara utisak vanrednog stanja. Lokalne policijske snage su pojačane dodatnim jedinicama dovedenim iz drugih krajeva Hrvatske, najvećim delom iz Slavonije i Baranje. Ti policajci rade u smenama koje traju deset dana, a u patroliranju na terenu provode dvanaest sati dnevno.

Malobrojno lokalno stanovništvo se tako našlo na brisanom prostoru između organa reda – čija pojačana prisutnost, iako možda doprinosi osećaju sigurnosti, svedoči da stanje nije onakvo kakvo bi trebalo biti pred početak turističke sezone – i glasina da su izbeglice i migranti prenosioci side i drugih opasnih bolesti te da se radi o prikrivenim islamistčkim teroristima.

Ovdašnji stanovnici govore i o povećanom broju provala i krađa. Iako se u takvim slučajevima osnovano pretpostavlja da su u provaljenim kućama izbeglice potražile sklonište od nevremena ili utočište za vreme dok čekaju nastavak putovanja, apsurdno zvuče priče o pljačkama i krađi, na primer, kućanskih aparata. Sve su prilike da se na taj način "pokrivaju” domaći lopovi kojima je dobro poznato koja je kuća prazna i što se u njoj nalazi.

Pokušaji da se u razgovorima s lokalnim stanovnicima sazna nešto više, ostaju bezuspešni, čak i uz garanovanje anonimnosti izvora. To se ne može tumačiti drugačije nego kao rezultat nepoverenja u institucije i zaziranje od policije.

A tu je još i turistička sezona

Od posebnog je značaja činjenica da se sve ovo događa na pragu turističke sezone. Budući da je na području nacionalnog parka turizam glavni, a često i jedini izvor prihoda, mnoga domaćinstva žive od izdavanja soba i apartmana turistima. Broj turista se, međutim, smanjuje, jer UNESCO u cilju zaštite prirode i očuvanja ekološke ravnoteže zahteva znatno ograničavanje broja turističkih poseta. Na tako smanjen broj gostiju susret s naoružanim policajcima ili kruženje vojnog helikoptera nad glavom teško da će ostaviti dobar utisak. Od mnogih vlasnika objekata za izdavanje već se čuje da je broj turista osetno manji nego ranije.

U obimnim i podrobno dokumentovanim izveštajima s terena, nevladine i vladine te međuvladine organizacije kao što su UNHCR, Savet Evrope i Međunarodna organizacija za migracije (IOM) iznose brojne primere – mahom dopunjene medicinskim izveštajima i fotografijama – nehumanog postupanja organa reda prema izbeglicama. Navodi o nasilnim privođenjima, zatvaranju, batinanju i prisilnom vraćanju na teritoriju s koje su ušli u Hrvatsku, dovoljno su rečiti.

Hrvatski organi odlučno odbacuju optužbe

Na drugoj strani, međutim, organi vlasti te optužbe energično demantuju.

U odgovoru na izveštaj Amnesti internešenala o postupanju hrvatskih organa reda prema izbeglicama i migrantima, ministar unutrašnjih poslova Republike Hrvatske Davor Božinović, odbacujući takve navode kao netačne, izričito tvrdi: "Uvereni smo da se u najvećem broju slučajeva migranata koje ste intervjuirali radi o osobama koje nisu niti ušle u Hrvatsku, već su prema njima primijenjene mjere odvraćanja na državnoj granici iz Članka 13. Zakonika o schengenskim granicama”. I dalje:

"I ovom prilikom želim naglasiti da prilikom postupanja prema migrantima policija poštuje njihova osnovna prava i dostojanstvo te im omogućuje pristup sistemu međunarodne zaštite, ukoliko im je takva zaštita potrebna, u skladu sa opštim dokumentima o ljudskim pravima, regulativi Evropske unije te nacionalnom zakonodavstvu. Takođe, ministarstvo ima nultu stopu tolerancije na nezakonitu upotrebu sredstava prisile od hrvatske policije protiv bilo koje populacije, kao i nultu stopu tolerancije nad neprocesuiranjem bilo kojeg krivičnog dela ili prekršaja počinjenog od strane policijskih službenika”.

Zanimljivo je da ministar Božinović ovde govori isključivo o „migrantima", dok termin „izbeglice" izbegava.

Nerazumevanje – iako su i sami nedvano bili izbeglice

Sve ovo se događa u krajevima gde je devedesetih godina besneo rat koji je ostavio duboke i bolne tragove. Usprkos činjenici da su i sami osetili tegobe izbeglištva, netrpeljivosti i prepuštenosti milosti i nemilosti etno-nacionalističkih „elita" na obe zaraćene strane, stanovnici ovih krajeva ne pokazuju puno razumevanja za nesretnike iz zemalja zahvaćenih ratovima, siromaštvom i prirodnim katastrofama poput poplava, zemljotresa ili klimatskih promena.

Pored teškoća u prevladavanju narušene delikatne etničke (ne)ravnoteže, kao jedne od najvećih posledica balkanskih ratova devedesetih, ovde je prisutno i nepoverenje prema organima vlasti, reda i mira. I ovo je bila tema o kojoj sam pokušao razgovarati s meštanima ovog kraja. Niko od njih – uključujući rodbinu – nije pokazao spremnost da o tome nešto kaže. Posebno zaziru od izjava za medije i upućuju na nevladine organizacije „kojima je to posao".

Razumljivo je da svaka zemlja ima pravo i obavezu da štiti svoje granice, služeći se raspoloživim zakonitim sredstvima. Ne manje je razumljivo i etički imperativno da se ljudima u nevolji pruži zaštita i pomoć. O tome su u UN i drugim međunarodnim organizacijama i institucijama usvojene desetine pravno obavezujućih dokumenata u kojima su jasno definisane granice nadležnosti koje ne smeju da budu prekoračene.

Nikakvih ograničenja, međutim, nema kad je u pitanju solidarnost i humanost. A to se posebno odnosi na one koji su ne tako davno na vlastitoj koži osetili strahote agresije, rata i nepravde.

Dušan Bogdanović je sociolog, bivši diplomata i mirovni aktivista na području ljudskih prava. Nakon penzionisanja je obnovio roditeljsku kuću u Končarevom kraju gde provodi i po deset meseci godišnje. U Beograd, gde je odrastao, studirao i proveo najveći do života, odlazi isključivo zimi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android