Između dva jezika i dve domovine
24. februar 2018.Identitet, integracija i pripadnost: to su teme koje prete da nas iznure. Zbog toga je možda dobro da kolektivno redukujemo na individualno kako bismo stvar učinili razumljivijom.
Na primeru umetnika i pisaca je zanimljivo posmatrati koliko je komplikovan i protivrečan proces pripadnosti, prijema, prihvatanja i integracije.
Kultura je oblast u kojoj vladaju emocije. Prihvat stranaca u sopstvenu kulturu prouzrokuje više teškoća od prijema u mrežu socijalnog osiguranja, iako to zvuči paradoksalno.
Identitet, integracija i pripadnost su teme koje me upošljavaju, posebno kada se približi Lajpciški sajam knjiga. Posebno kada se preda mnom pojavi nova knjiga – tada obavezno počinjem da razmišljam i o sopstvenom identitetu kao spisateljice. O sopstvenom identitetu i identitetu pisaca koji, poput mene, nisu rođeni u Nemačkoj. Kojoj kulturi, kojoj književnosti mi pripadamo? Kako nas predstavljaju? Nije važno samo kako se sami definišemo, već i kako nas vide i predstavljaju.
- pročitajte još: Tabašević: Možda ima nade, ali ne za nas
Mi, pisci sa takozvanom migrantskom pozadinom, imamo višestruke i vrlo različite identitete: za neke od pisaca je nemački uvek bio maternji jezik. Tako se za njih manje ili više podrazumeva da su integrisani u ovdašnju kulturu – ali ne potpuno. Iznenađenje kada je Herta Miler dobila Nobelovu nagradu 2009. izazvalo je nesigurnost. Mnogi su se pitali, kojoj zemlji nju treba pripisati.
Pisci sa migrantskom pozadinom se vezuju za svoje poreklo
Integracija svakako ne znači odvajanje od sopstvene prošlosti i sopstvenih korena, već život na novom tlu sa sopstvenim korenima, možda i izrastanje iz sebe samog i ostavljanje nečega i tamo gde je čovek dospeo i gde je prihvaćen.
Pisci koji potiču iz drugih jezičkih i kulturnih krugova najčešće se vezuju sa svoje poreklo. Oni važe kao stručnjaci za teme koje se tiču zemlje porekla, ali retko bivaju upitani o temama i važnim odlukama koje se tiču njihove nove domovine. Tako je čak i kada takvi pisci dugo žive u Nemačkoj i pišu na nemačkom. Još postoji i polako nestajuća kategorija pisaca koji će se uvek osećati kao stranci i pisaće samo na svom maternjem jeziku. A ima i onih koji, kulturno-tehnički gledano, pišu na nekom „neutralnom" jeziku, najčešće na engleskom.
Mene u Nemačkoj najčešće predstavljaju kao rumunsku spisateljicu. A rumunski književni krug me je davno otpisao i smatra me nemačkom spisateljicom. Tako se često nađem između dve stolice. Sasvim drukčije je u Sjedinjenim Državama ili Velikoj Britaniji – tamo me predstavljaju kao nemačku i rumunsku, ili kao transnacionalnu, spisateljicu. Možda i zato što višestruki kulturni identiteti tamo predstavljaju nešto normalno.
Uskoro će 30 godina otkako živim u Nemačkoj. Ovde sam provela dvostruko više vremena nego kao odrasla osoba u zemlji u kojoj sam se rodila.
- pročitajte još: Berlin, metafora u nastajanju
U mojoj prvoj godini u Nemačkoj sam živela kao gošća u Berlinu u okviru umetničkog programa Službe akademske razmene. U početku sam pisala na rumunskom, a knjige su mi bile prevođene. Ubrzo zatim sam svesno donela odluku da ostanem u Berlinu. I time i da nemački bude ne samo jezik moje svakodnevice, već i jezik mojih knjiga. S vremenom sam promenila i perspektivu iz koje sam pisala. Bilo da sam pisala o događajima i iskustvima u Nemačkoj ili u Rumuniji ili drugde, pisala sam na nemačkom iz perspektive Berlinke sa dalekosežnim korenima i proširenom perspektivom, koja prevazilazi nacionalno.
Osvajala sam jezik korak po korak – i on je postao moj. U njemu sam se osećala zaštićenom i jakom. I dovoljno hrabrom da kršim jezička pravila kada mi to u književnom smislu izgleda opravdano. I dalje tešem izraz, jasnoću i izražajnu snagu mog jezika. I smatram da tako doprinosim višeslojnoj, dalekosežnoj i obogaćenoj perspektivi kada je reč o životu i razumevanju njegovih protagonista.
Rođena sam u Rumuniji.
Berlinska sam spisateljica.
Nemačka sam i rumunska spisateljica.
Evropska sam spisateljica.
Transnacionalna sam spisateljica.
Šta god da sam izvan toga, spisateljica sam koja pripada i nemačkoj i rumunskoj kulturi.
*Karmen-Frančeska Banču je rumunsko-nemačka spisateljica. Od 1990. živi u Berlinu kao nezavisna autorka i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1996. piše i na nemačkom jeziku. Njene poslednje knjige su „Leichter Wind in Paradies" (Lagani vjetar u raju) i „Berlin Is My Paris - Stories From the Capital" (Berlin je moj Pariz – priče iz glavnog grada). Tekst je deo serije Moja Evropa.