Iznuđena kapitulacija Grčke

Digitalno izdanje nedeljnika Špigel donosi tekst u kojem Volfgang Minhau analizira situaciju nakon dogovora Atine i Brisela: „Grčka je kapitulirala, Nemačka je pobedila, to je tužan bilans proteklog vikenda. Naime, diplomatija Volfganga Šojblea značila je povratak Evrope na ranije odnose moći u kojima jači nameće svoju volju. Nemačka diplomatija je za samo jedan vikend poništila sedamdeset godina posleratne diplomatije. Predlog da Grčka privremeno istupi iz evrozone naposletku je bio poluga kojom je Grčka pomerena prema kapitulaciji. Taktika Volfganga Šojblea je urodila velikom pobedom, i to pobedom po definiciji Mišela Fukoa, koji je obrnuo misao Klauzevica, rekavši da je politika produžetak rata drugim sredstvima.

To što se prethodnog vikenda desilo u Briselu značilo je povratak odnosu snaga u Evropi u devetnaestom i ranom dvadesetom veku, kada su jači slabijima nametali svoju volju. Usput rečeno, to je označilo i kraj monetarne unije, jer je ona redukovana na sistem zajedničkog platežnog sredstva – bez zajedničke politike.“

Autor Volfgang Minhau smatra da je izlazak Grčke iz evrozone samo odgođen, uz povećanje cene projekta: „Sa ovakvom diplomatijom Nemačka garantuje da paket pomoći neće funkcionisati. Kompromis koji su sa Grcima prošle nedelje isposlovali Francuzi imao bi odlučujuću prednost da bi ga grčka vlada prihvatila kao svoj. Naposletku, to su bili njeni predlozi. Sadašnji dogovor u Grčkoj niko ne vidi kao nešto svoje. To je program neprijateljske strane sile. Njime je izlazak Grčke iz evrozone u najboljem slučaju odgođen. Uz postojeći nemački rizik od 80 do 90 milijardi evra, doći će dodatnih 20 milijardi.“ Na kraju kolumne internet izdanja Špigela zaključuje se: „Ovo je bio tužan vikend za demokratiju u Evropi i Nemačkoj.“

U uvodniku za Berliner cajtung Holgar Šmale u tekstu pod nazivom „Cipras, Evropljanin“, kaže: „Zavisi od perspektive iz koje se cela stvar posmatra da li se delovanje Nemaca u ovoj krizi posmatra kao blagorodno ili kao razorno.“ Uvodničar postavlja pitanje: „Zašto vodeći američki ekonomisti, koji sigurno nisu pristalice Sirize, smatraju da je politika štednje koju određuje Nemačka principijelno pogrešna? Ili, zašto levo liberalni list kao što je britanski Gardijan donosi naslov Evropa se sveti Ciprasu? Nije daleko od pameti pretpostavka da su pored glavnog cilja – stabilizacije evra – ostale vlade imale još jedan cilj – neuspeh Ciprasove vlade. Odlučnost sa kojom je ta vlada dovela u pitanje dosadašnju monetarnu politiku u evrozoni nije smela da dovede do uspeha. Inače, i u drugim zemljama građani bi mogli doći na ideju da slede grčki primer. Da biraju radikalnu ali proevropsku levicu.“

Zidojče cajtung donosi tekst Kristijane Šlecer „Riskantni spas“: „Volfgang Šojble je sam sebe učinio neomiljenim, preuzimajući na sebe gnev i nerazumevanje. Ali je omogućio takav pogled u ponor, koji je bio potreban da bi se Evropa zadržala na okupu. Naime, Šojble je hladno pokazao šta bi bila konsekvenca ako se šefovi država i vlada ne dogovore. A to bi u svakom slučaju bilo gore. Grčka bez evra, to bi najpre značilo da bi se firme našle u slobodnom padu, banke bez tla pod nogama, usledila bi evropska humanitarna pomoć u slučaju katastrofe, koja bi imala karakter milostinje za grčke osiromašene porodice. Taj način da se reši grčki problem doveo bi do još većeg razdora u Evropi. A ne znamo ni koliko bi evro vredeo nakon takve drame“, piše autorka i zaključuje: „Grcima će sada biti veoma teško. Ali bilo bi im mnogo teže da moraju da istupe iz evrozone.“

Frankfurter algemajne cajtung donosi komentar u kojem se primećuje: „Dugo Cipras nije pravio razliku između sudbine svoje stranke Sirize i sudbine Grčke. U noći posle referenduma to se promenilo, kada mu je tadašnji ministar finansija Varufakis podneo plan o uvođenju paralelne valute, što bi značilo neorganizovano istupanje iz evrozoine, a to većina Grka ne želi. Cipras je povukao kočnicu, otpustio svog ministra finansija i požurio da se približi poveriocima. Ubeđeni komunisti u Sirizi su sve usamljeniji.

Tri scenarija su moguća. Najbolje rešenje bi bilo da Ciprasu pođe za rukom da veliku koaliciju koja faktički postoji već nekoliko dana pretvori u Vladu nacionalnog spasa, koja bi vladala do kraja mandata, dakle do početka 2019. I koja bi sprovela obećane reforme. Manje povoljno rešenje je ako se na jesen raspišu prevremeni izbori. Njihov ishod bi bio neizvestan, a zemlja blokirana. Najlošiji scenario bi bio da Cipras ima manjinsku vladu u kojoj ne bi odbacio balast komunističkog krila svoje partije, koje bi podrivalo reforme. Cipras mora da bude zainteresovan za prvo rešenje. Samo tako bi stekao verodostojnost.“

Mitelbajriše cajtung konstatuje: „Sporazum se čita kao razvlašćivanje demokratskih struktura u Grčkoj. To pokazuje da u svetu Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske unije ne sme da postoji alternativa za postojeći ekonomski model. Katalog mera izgleda kao program MMF-a iz šezdesetih godina: privatizacija, smanjenje državnih troškova – dakle socijalnih izdataka i rigorozno preispitivanje kolektivnih ugovora, odnosno, Zakona o radu u delu zaštite od otpuštanja. Nije isključeno da će Grčka odrađivati stavku po stavku iz kataloga, koje služe kao indikatori funkcionalne ekonomije. Ali u tom modelu je od drugorazrednog značaja da li će Grcima za nekoliko godina zaista biti bolje.“