Kada je u februaru zatvorena tzv. „Balkanska ruta", u Evropskoj uniji je taj potez kritikovan. Problem ne može da se reši ogradama i žicom, čulo se tada. Ne smeju da se zaboravljaju humanitarne vrednosti Evrope i zaštita izbeglica. Od tada je prošlo više od pola godine, ali tih reči se malo ko seća. Evropa je pokušala da organizuje pošten prihvat i raspodelu izbjeglica i – u tom pokušaju grandiozno propala.
Sada se radi samo o izolaciji
Predsedavajući Savetu EU Donald Tusk u međuvremnu jasno izjavljuje da „Balkanska ruta" mora zauvek da ostane zatvorena.On se tokom proteklih meseci sve više približavao stavovima istočnoevropskih šefova vlada, uključujući i stavove koji se tiču budućnosti Evropske unije. Tusk bi trebalo da se zapita u čije ime on to govori ako se sve više približava jastrebovima. Desničarske partije, poput stranke Pravo i pravda (PIS) u Poljskoj, Nacionalnog fronta u Francuskoj ili Aleternative za Nemačku (AfD), još nisu preuzele vlast u celoj Evropi. Ipak, stiče se utisak da one sve više diktiraju političku diskusiju i način izražavanja plitičara.
Međutim, Tusk predstavlja samo deo onoga što se dešava u Evropskoj uniji: kada se povede riječ o izbeglicama, sve granice stida su pale. Baš kao što Evropa nemo posmatra kišu bombi koja pada po Alepu i niko ne podiže svoj glas, tako joj je i svejedno za sudbinu izbeglica iz tog grada i drugih kriznih regiona. Evropska unija jedinstvena je u tome da izbeglice drži što dalje od svojih granica. Cilj je da se od Evrope napravi tvrđava i bitno joj je samo da obezbedi svoje spoljne granice. Čak je Angela Merkel, koja je još prošle godine slavljena kao spasilac i humanista, ćutke prihvatila tu promenu.
Jezik postaje sve oštriji
Izveštaji o dramatičnim sudbinama izbeglica postali su nepopularni. Niko ne želi da zna šta je to nateralo u bekstvo oko 300 Egipćana koji su se pre dva dana udavili u moru nakon što im se prevrnuo brod. Postoje šokantni izveštaji o nasilju krijumčarskih bandi, koje prisiljavaju mlade da beže put Evrope. Koga to još interesuje? Stotine dece udavilo se u moru tokom ove godine, ali njihova imena niko ne zna. Njihovu priči nema više ko da ispriča.
Bez obzira na različite razloge za bekstvo, Evropa na patnje izbeglica koje stižu s juga odgovara samo tako što pojačava granične patrole. Nije u modi da se na te ljude gleda kao na humanitarni izazov. U roku od godinu dana oni su postali brojevi i statistika koja nikoga emocionalno ne pogađa. Političari na taj način pristaju da ih nose vetrovi desnih ekstremista. Jezik političara postao je oštriji i siroviji, i da bismo to čuli, ne moramo samo da slušamo šta kaže Viktor Orban. Političko delovanje sledi ideju bezosećajnosti. Evropa je izdala svoje osnovne vrednosti, vrednosti koje su je nekada činile posebnom. Jedva da to iko primećuje – a to nije dobra osnova za novi početak Evropske unije o kojem se ovih meseci toliko priča.