Japanov teški obračun s prošlošću

Nemačka kancelarka Angela Merkel je prilikom posete Japanu u martu ove godine podsetila da je Nemačka priznala svoju krivicu za rat, i da je Francuska bila spremna da joj pruži ruku pomirenja. "Suočavanje s prošlošću je deo preduslova za pomirenje", rekla je Merkel. Ona je time svojim domaćinima indirektno preporučila aktivnije i samokritičnije razračunavanje s japanskom ratnom prošlošću.

Odgovor je bio japanski pristojan i takođe indirektan, ali jasan: japanski ministar spoljnih poslova Fumio Kišida je izjavio da nije "umesno" jednostavno upoređivati Japan i Nemačku. Postoje razlike u tome šta se sa te dve zemlje događalo za vreme rata, objasnio je ministar i dodao da su, osim toga, Nemačka i Japan okruženi drugačijim susedima.

Nove nacionalističke tendencije

Da li to znači da Japan, za razliku od Nemačke, ništa nije naučio iz poraza i besmislene patnje miliona ljudi? Odgovor na to pitanje bi mogao da bude negativan, ako se uzmu u obzir japanski nacionalizam i revizionizam istorije, koji su proteklih godina uvek iznova izbijali na videlo. Tako je recimo pre 25 godina, jednom novinaru levičarskog lista Asahi zbog žestokog mobinga bila ugrožena egzistencija: on je pisao kritičke članke o hiljadama žena koje su japanski vojnici tokom rata otimali i sistematski silovali u posebnim bordelima.

A i premijer Šinzo Abe pojačava utisak da Japan nije ništa naučio u poslednjih 70 godina. Jer, on se ogradio od izjava nekih svojih prethodnika koji su priznali japansku krivicu za agresorski rat s milionima žrtava i sistematsku prinudnu prostituciju. I kao neki drugi prethodnici i Abe je posetio sporni Jasukuni hram posvećen japanskim žrtvama rata, među kojima su i osuđeni ratni zločinci.

"Želja za pomirenjem mora biti obostrana"

Ipak, stvari oko japanskog razračunavanja sa prošlošću nisu tako jednostavne, upozoravaju stručnjaci. "Za razliku od situacije u Nemačkoj, gde između političara na vlasti i široke javnosti ili naučnika ne postoje tako velike razlike, u Japanu je drugačije. Ta tema je puno osjetljivija", kaže istoričar Sebastijan Konrad. I japanološkinja Gezine Foljanti-Jost potvrđuje da u Japanu ne postoji jasan stav društva o tome kako tretirati Japan u Drugom svetskom ratu i japanske zločine. Ona je podsetila da se u današnjoj Nemačkoj ne dovodi u sumnju to da je Hitler hteo rat i da je to glavni uzrok događaja u Evropi. Nasuprot tome, u Japanu se još uvek postavlja pitanje: "Kakav je to bio rat? Da li je to bio agesorski rat ili samo jedan drugi put prema 'istočnoazijskoj sferi blagostanja' pod vođstvom Japana?" Tako je, naime, ratno japansko vođstvo opravdavalo planove za osvajanja u Kini i Aziji.

Japanske posleratne vlade smatrale su, a smatraju i danas, da je Japan dovoljno učinio kod preuzimanja odgovornosti za ratne zločine i pljačkanja, time što je bilateralno dogovorio plaćanja odštete i davao ekonomsku pomoć. Poznavalac Azije Jan Buruma, u intervjuu za DW ističe da postoje inicijative za razmenu učenika i partnerstva gradova sa susedima, ali u manjim razmerima nego što je to slučaj u Evropi. "Uspeh takvih inicijativa zahteva uvek i učestvovanje obe strane. Kinezi i Korejci moraju pokazati otvorenost, što do sada nije uvek bio slučaj", kaže Buruma. On podseća da nije lako voditi otvoreni dijalog s Kinom, u kojoj se sloboda mišljenja strogo kontroliše. "Japan bi trebalo možda više da čini za pomirenje, ali, Japan to ne može učiniti jednostrano", zaključuje Buruma.

Promena klime u Japanu

Posle donošenja presuda najvažnijim političkim i vojnim vođama u međunarodnom sudskom postupku u Tokiju, za Amerikance kao okupatore Japana, razračunavanje s japanskom ratnom prošlošću bilo je završeno. I, isto kao u slučaju Nemačke posle Nirnberških procesa, SAD su pre svega bile zainteresovane za pouzdanog saveznika u Hladnom ratu s SSSR-om i Kinom. I dok je Nemačka bila uključena u "projekat Evropa" sa Francuskom kao pokretačkom silom, skoro kompletna posleratna politika Japana je bila orijentisana isključivo na SAD, izvučena iz regionalnog konteksta. I tako su kritički glasovi iz Kine, Koreje i Tajvana doprli do Japanaca tek nakon okončanja Hladnog rata.

Kao posledica toga, u drugoj polovini 90-ih godina u Japanu je postojala velika spremnost vlade za samokritiku i javna izvinjenja. Posebno 1995. na 50. godišnjicu okončanja Drugog svetskog rata, kao i 1998. kod pitanja prisilne prostitucije. Međutim, od tada se klima u Japanu promenila. Konrad objašnjava da su nacionalističke grupe u parlamentu, a poslednjih godina i vlade, uzurpirale pravo na tumačenje prošlosti.

Ta nacionalistička struja je vidljiva i u saopštenju premijera Abea povodom 70. godišnjice okončanja rata u Aziji. Evo jednog primera iz zvanične verzije na engleskom: govori se o žrtvama i patnji ljudi "u zemljama koje su se borile protiv Japana", a ne zemljama koje je Japan napao. Abe pominje kajanje i izvinjenja svojih prethodnika, ali se on ne izvinjava. A to znači, da Japan nije bi blizu okončanja poglavlja istorije koje se zove Drugi svetski rat.