„Još uvek osećam nemoć“
20. oktobar 2019.
Nakon što je Vojska bosanskih Srba zauzela Srebrenicu jula 1995. godine, masa žena, dece i staraca slila se u Potočare, dok su vojno sposobni muškarci mahom krenuli kroz šume ka Tuzli. Samo mali broj izbeglica je uspeo da uđe u prostor baze UN koju su držali vojnici holandskog bataljona iz sastava mirovnih snaga.
Kada su srpski vojnici stigli u Potočare i počeli da razdvajaju muškarce i starije dečake od žena sa decom, holandski vojnici su to nemoćno gledali.
Pre dve godine petoro holandskih vojnika, veterana iz tadašnjeg holandskog bataljona po prvi put nakon rata su se vratili u bivšu bazu u kojoj su proveli nekoliko meseci 1995. godine. To je u njima probudilo emocije i sećanja.
Setili su se recimo da je u velikoj hali tadašnje Fabrike akumulatora bilo parkirano šezedesetak holandskih vojnih vozila koja su vojnici izvezli napolje kako bi u hali smestili izbeglice.
U hali, u moru uplašenih ljudi, ostao je samo jedan beli kamion četvorotonac sa oznakama UN. Ta slika se posebno urezala u sećanje petoro vojnika. Došli su na ideju da kamion iz Holandije vrate u Srebrenicu i postave ga na isto mesto.
Uz pomoć Holandske mirovne organizacije PAX, Ministarstva odbrane Holandije i saradnju Muzeja genocida u Memorijalnom centru Potočari – želja im se ostvarila. Kamion je stigao početkom ove sedmice, sada kao eksponat u Muzeju genocida, sa izloženih još 15 fotografija iz tog vremena.
Nakon ceremonije primopredaje, bilo je i suza. Dvoje od petoro vojnika pristali su da govore za DW.
„Nismo mogli ništa“
Na pitanje kakav osećaj ima ovde, bivši vojnik Vim Sanders kaže: „Još uvek imam taj osećaj bespomoćnosti, nemoći kakav sam imao u vreme kada se to dešavalo pre 24 godine. Jer mi nismo mogli da uradimo ništa.“
Sanders je bio deo socijalne patrole holandskog bataljona koja je imala zadatak da pri odlasku u grad stupa u kontakt sa lokalnim stanovništvom. „Tako smo bili pozivani u kuće da sa lokalcima popijemo piće ili nešto pojedemo. To mi je ostalo upečatljivo, velika gostoljubivost sa kojom su nas prihvatali.“
Alis Šute je takođe bila pripadnica mirovne misije UN. Sada se u Memorijalnom centru najpre dobro isplakala. „Kao da istorija nije otišla već je i dalje prisutna tu. Biti ovde danas zajedno sa majkama i ženama Srebrenice je zaista vrlo emotivno, što evo i vidite“, kaže Alis dok joj licem teku suze.
„Mi smo videli to, ali nažalost nismo mogli da pomognemo“, priča ona za DW. „Još uvek svakog dana živimo i nosimo se s tim što se desilo u Srebrenici. Još uvek je prisutan težak osećaj da si u stvari izdan, da nisi dobio podršku da ipak nešto uradiš.“
Zauvek će joj, kaže, u sećanju ostati odlasci kamionom iz baze do grada da bi dovezla žene koje su radile za holandski bataljon ili da povremeno, kad stigne humanitarna pomoć, odveze brašno do pekare. Priseća se i neobičnog prijateljstva sa osmogodišnjim dečakom:
„Ostalo mi je drago sećanje na dečaka koji bi svakog dana dolazio do ograde oko naše baze. Mi smo se tako sprijateljili i ja sam mu ponekad davala ono što bih imala, neke čarapice, šorc… U trenutku kad ni mi ovde u bazi nismo imali dovoljno hleba, on mi je donosio vruć hleb.“
„UN dozvolile genocid“
Porodice žrtava ne zameraju holandskim vojnicima, ali zameraju njihovih šefovima. Bošnjaci koji su jula 1995. ušli u halu sa vojnim vozilima imali su nadu da će u njima biti izvezeni i prebačeni na sigurno, rekla je Kada Hotić koja je u Srebrenici ostala bez sina, muža i braće.
„Ja verujem da bi holandski vojnici što su bili ovde bili sretni da su uspeli da spasu taj narod, ali oni su morali da slušaju naredbe svog komandanta i desio se genocid“, rekla je Hotić. „Neka ovo vozilo služi za sećanje da su se Ujedinjene nacije ovde obrukale i dozvolile da se desi genocid.“
Obraćanje Kade Hotić ispraćeno je aplauzom, ali uz podsećanje da se tu, u memorijalnom centru, inače ne aplaudira.