Još nedostaje veliki gest pomirenja

Nemci rado za sebe tvrde da su moralno priznali kakvu su krivicu u vreme nacionalsocijalizma preuzeli na sebe. Milionsko ubijanje evropskih Jevreja i zločini iz Drugog svetskog rata važe kao manje-više temeljno rasvetljeni.

Taj istorijski narativ je raširen. Ali u njegovom temelju je pogled koji je pre svega okrenut na Zapad. Govor predsednika Štajnmajera povodom osamdesete godišnjice nemačkog napada na Sovjetski Savez pokazao je da takva slika istorije zanemaruje mnoga iskustva nacija u istočnoj Evropi.

-pročitajte još: Napad na SSSR pre 80 godina: početak najkrvavije faze rata

Obeleženi ratnim zarobljeništvom

U svom govoru Štajnmajer je kao crvenu nit provukao biografiju jednog crvenoarmejca. Vojnik Boris Popov doživeo je strahote rata i muku ratnog zarobljeništva. Kao i milioni drugih sovjetskih vojnika. Ali za njihovu patnju nije bilo mesta u kulturi sećanja: njihovo masovno umiranje i neljudski tretman kojem su bili izloženi u Nemačkoj nikada nije postalo deo kolektivnog pamćenja. A i Sovjetski Savez je svoje povratnike iz zarobljeništva dočekao s velikim podozrenjem, koje je prelazilo i u represiju.

Takvi nedostaci u kulturi sećanja verovatno se trenutno popravljaju, jer je u nemačko-ruskom muzeju upravo postavljena izložba koja je posvećena isključivo sudbini sovjetskih ratnih zarobljenika. Na otvaranju izložbe i Štajnmajerovom govoru nije prisustvovao ukrajinski ambasador u Berlinu iz protesta zbog mesta na kojem je otvorena izložba: „Nemačko-ruski muzej Karlhorst“. On je time izrazio protest protiv sužavanja pogleda samo na Rusiju.

Ruska politika istorije

Diplomatski skandal oko izostanka zvaničnog predstavnika Ukrajine nakratko je jarko osvetlio činjenicu da politika sećanja još uvek ima eksplozivnu snagu. Već duže vreme se u Rusiji sprovodi politika sećanja na taj način da istorija podupire politiku.

Tako, na primer, sovjetski diktator Staljin trenutno u Rusiji doživljava renesansu, koja je više od iščašene nostalgije. Novi zakoni u Rusiji pod pretnjom sankcija dekretom određuju jednostranu, patriotsku sliku istorije. Ne samo Ukrajina, već i druge države proistekle iz Sovjetskog Saveza, osećaju da im ta velikoruska slika istorije visi za vratom – ako se upotrebljava da se obrazlože zahtevi Moskve da gospodari.

Štajnmajerova zasluga je bila da sve to decentno, ali razgovetno oslovi, a da ne odstupi od suštine svog govora – od podsećanja na „nemačko varvarstvo“. Tako je nemački predsednik izgovorio stvari koje u današnjoj Rusiji nisu baš opštepoznate: Staljinizam je bio koban. Istorija se ne sme zloupotrebljavati kao oružje.

Istorijska ruka u ruci nad verdunskim grobovima

I naposletku – ruska agresivna politika prema Ukrajini. Štajnmajer je rekao da sećanje na Drugi svetski rat obavezuje na to da se založi za mir među bivšim zemljama Sovjetskog Saveza.

Još uvek nedostaje veliki gest pomirenja – prepoznatljiv za sve potomke ljudi koji su tada bili napadnuti, u svim državama naslednicama Sovjetskog Saveza. Kada su se 1984. tadašnji nemački kancelar Helmut Kol i francuski predsednik Fransoa Miteran u Verdunu uhvatili za ruke nad masovnim grobnicama Prvog svetskog rata, to je bio ikonografski trenutak. Slika je odmah postala šifra pomirenja, protumačena tako i u Belgiji i u Holandiji i na drugim mestima Zapada.

Nešto slično još nije zamislivo na bivšim ratištima evropskog Istoka, ni u Volgogradu, ni u Harkovu, ni u Brestu. Govor nemačkog predsednika u sali u kojoj je Hitlerov Vermaht 1945. kapitulirao, ne može nadomestiti taj trenutak – ali jeste korak prema njemu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu