Kad mogu Nemci i Francuzi zašto ne može Balkan?
22. januar 2019.
DW: Ugovorom iz Ahena, Nemačka i Francuska žele da „prodube“ saradnju dveju zemalja. Šta je tim novim ugovorom konkretno predviđeno?
Manuel Saracin: Ahenski ugovor je praktično nastavak Jelisejskog ugovora iz 1963. To je takoreći njegovo novo izdanje. Njime se definišu razne teme u odnosima dveju zemalja, od ekonomske saradnje, poboljšanja regionalne saradnje – i to sve u kontekstu važnosti i značaja nemačko-francuskog partnerstva za uspeh Evrope, ali naravno svesni činjenice da bi mnogo toga trebalo poboljšati i da mi možemo da budemo i bolji.
Mnogi su upravo zbog toga nezadovoljni tekstom ugovora. Kritičari kažu da je on razočaravajući i da ne nudi konkretne odgovore na aktuelne izazove s kojima se suočavaju Evropska unija i svet – od socijalnih pitanja, privrednih reformi, pa sve do klimatskih promena. Može li Ahenski ugovor da pomogne u tome ili će sve ostati na lepim TV-slikama iz impresivne ahenske gradske većnice?
Bundestag je, koliko sam upoznat, priželjkivao još više ambicija i ambicioznih ciljeva. S druge strane, još se raspravlja o tome koliko bi zajednička parlamentarna skupština dveju zemalja, koja bi tek trebalo da se utemelji, u budućnosti mogla da bude uključena u realizaciju konkretnog spiska zajedničkih projekata dveju zemalja. Što se tiče Vašeg pitanja, mislim da je istina negde između. Bez stvarne saradnje i prijateljstva Pariza i Berlina, mnogo toga bi u Evropi bilo teško ostvariti.
Istovremeno, naravno da Nemačka i Francuska ne mogu same da rešavaju sve probleme EU i moraju dobro da paze da kod ostalih članica Unije ne probude sumnje da stvari rešavaju sami, i to iza kulisa, te da zemlje poput Poljske, Holandije, Danske ili Španije ne steknu osećaj da nisu uključeni u taj proces u dovoljnoj meri. Prvi cilj je poboljšanje bilateralne saradnje, i onda sarađivati zajedno u okviru Evropske unije, a ne samo na relaciji Francuska-Nemačka.
Taj jaz o kojem govorite u poslednje vreme se produbio – delom i zato što i građani vide da svako vuče na svoju stranu. Šta bi Ugovor iz Ahena trebalo u stvari da donese samim građanima, sa obe strane zajedničke granice? Kakvo bi to za njih trebalo da bude poboljšanje?
Ugovorom se planira pokretanje zajedničkih projekata i saradnja Francuske i Nemačke. Ali napominjem da, kao i inače, kad god se radi o ugovorima između nekih vlada, čitava stvar važi samo onoliko koliko se ideja bolje saradnje realizuje na licu mesta, među građanima. A tek ćemo videti šta će se konkretno realizovati.
S druge strane, da vlade dveju zemalja nisu uspele da potpišu taj ugovor, to sigurno ne bi pozitivno doprinelo saradnji i to bi se shvatilo kao negativan znak. Ponekad je potrebno političko jedinstvo kako bi se stvari pokrenule na terenu – bez obzira da li se radi o projektima razmene mladih ljudi, programima gradova-partnera, izgradnje infrastrukture, harmonizacije ekonomske saradnje, na primer oko pitanja poreza.
Ali zašto se ugovor potpisuje upravo sada, 56 godina nakon Jelisejskog ugovora? To se ni s mnogo fantazije ne može baš nazvati okruglom godišnjicom? Da li je to možda zbog toga što Merkelova i Makron žele da malo da ulepšaju svoju sliku u istorijskim knjigama? Da malo skrenu pažnju s problema koje imaju u svakodnevnom životu? Makronova popularnost veoma je opala, a Merkelova možda već uskoro (najkasnije 2021. godine) odlazi s kancelarske dužnosti...
Mislim da dve strane jednostavno nisu uspele ranije da se dogovore oko novog Jelisejskog ugovora, odnosno nove verzije. A sad je to konačno uspelo. Sigurno da je bilo dosta pritisaka u poslednje vreme da se to uradi. Mislim da bi bilo bolje da se to dogodilo ranije, ali to samo pokazuje da poslednjih godina nije sve baš tako dobro funkcionisalo u odnosima Nemačke i Francuske. A lepe slike, iskreno govoreći, u trenutnoj situaciji možda mogu i da pomognu…
Gospodine Saracin, kako je uopšte bilo moguće da Nemci i Francuzi 1963, dakle samo 18 godina nakon svih strahota koje je Hitlerova Nemačka nanela susedima Francuzima, uopšte sklope Jelisejski ugovor kojim je zapravo otpočeo proces pomirenja i bolje saradnje između dveju zemalja. Ko je odlučujuće doprineo tome da od starih, viševekovnih neprijatelja koji su često ratovali, Nemačka i Francuska postanu tako dobri prijatelji da danas osovinu Pariz-Berlin često opisuju kao „motor evropske integracije“?
Prema mom mišljenju tome je pre svega doprinela dalekovidost francuske politike. Pogotovo kada se setimo Šumanove (bivši francuski ministar spoljnih poslova, prim.red.) deklaracije iz 1950, dakle samo pet godina nakon kraja Drugog svetskog rata, kojom je inicirao stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik. To je bila dalekovidost, jer se shvatilo da se Evropa na duži rok može izgraditi samo ako bude funkcionisalo nemačko-francusko prijateljstvo. Odnosno da se politički uticaj Nemačke na duži rok može ograničiti samo ako se Nemačka integriše, bude sastavni deo evropskih institucija i tamo ona bude dobrodošla.
Bila je to dakle ideja kojom se ciljano i svesno želelo da se formira zajednicu oko onih pitanja oko kojih je bilo najviše različitih interesa i mimoilaženja, onih pitanja oko kojih je bilo najviše podela, a to je tada bio ugalj i čelik. A sve s ciljem da se ubuduće više ne dogode takvi ratovi.
Vlade dveju zemalja intenzivno su sarađivale poslednjih decenija, postoje jasni dokazi za to, i to bez obzira ko vlada u Parizu i Bonu (kasnije u Berlinu), bez obzira o kojoj se političkoj opciji radilo. Setimo se samo prijateljstva De Gola i Adenauera, ili kasnije Helmuta Kola i Fransoa Miterana kako se drže za ruke 22. septembra 1984. (naslovna fotografija). Radilo se o obeležavanju 40. godišnjice savezničkog iskrcavanja u Normandiji. A kakav je odnos među narodima? Koliko se danas dobro razumeju Nemci i Francuzi?
Mislim da je prijateljstvo između Francuza i Nemaca duboko i veoma dobro. U međuvremenu, mladi Francuzi veoma rado putuju u Berlin kako bi upoznali nemačku kulturu i uživali u nemačkom pivu. To je prijateljstvo koje je ispričalo mnogo lepih priča. Kad danas nekoga u Nemačkoj pitate o tome, gotovo svi Nemci će vam reći da je nemačko-francusko prijateljstvo neophodno za uspeh Nemačke. U Francuskoj ćete čuti isto, samo naravno obratno. Po tom pitanju je Evropska unija zaista napravila nešto dobro.
Još jednom bih se htio vratiti u 1963. i potpisivanje Jelisejskog ugovora. Dakle, samo 18 godina nakon pada Hitlerovog režima, mudri, dalekovidi državnici potpisuju dokument o pomirenju. Vremenom i građani u obe zemlje prihvataju tu ideju i danas su, bez obzira na veliki rivalitet, ujedno i veliki prijatelji koji se međusobno cene. Iz perspektive Zapadnog Balkana i ratova koji su se tamo vodili devedesetih godina, Jelisejski ugovor bi zapravo mogao da bude neka vrsta predloška za proces pomirenja i saradnje među narodima. Vi poznajete taj region. Imate li Vi objašnjenje zašto se to nije dogodilo i zašto još nema stvarnog pomirenja kao u slučaju Francuza i Nemaca?
Mislim da proces pomirenja na području Zapadnog Balkana ima šanse da, slično kao i kod Jelisejskog ugovora, krajnji cilj tog procesa bude da se sve zemlje regiona nađu u krugu zajedničke evropske porodice. Istina je da Zapadni Balkan trenutno ne kotira visoko na listi prioriteta EU, iako bi to možda morao.
Svima je bilo jasno da bez nemačko-francuskog pomirenja neće biti mira na kugli zemaljskoj. To je bila srž evropske integracije. Moramo se potruditi da Zapadni Balkan opet postane prioritet politike Evropske unije, u suprotnom ćemo prokockati šansu koja nam se nudi u idućih par godina.
Može li onda Zapadni Balkan da naučiti na primeru Nemačke i Francuske?
Društva na Zapadnom Balkanu uvek su bila, ili su još uvek, mnogo više povezana i integrisana jedna s drugima, nego što je to bio slučaj s Nemačkom ili Francuskom. Za mene je zato pomalo smešno kad neko veruje da bi tamošnja društva mogla da uče od Nemaca i Francuza. Da, u pravu ste, mogla bi, ali na Zapadnom Balkanu se narodi poznaju mnogo bolje i dublje, veze su mnogo intenzivnije. Možda je upravo to deo „problema“?
Na šta konkretno mislite?
Na to da su jedni s drugima bili toliko bliski, da se ne može tako lako popraviti ono što je „puklo“…
Vaša organizacija zalaže se za ulazak zemalja regiona u EU, i to bez obzira na sve manjkavosti u njima – mislim na manjkavosti kada je reč o vladavini prava, pritiscima na civilno društvo i nezavisne medije, uticaj politike na pravosuđe i tako dalje. S druge strane, izgleda da ni EU nije baš zagrejana za nove članice, izgleda da se EU ne snalazi najbolje sa svim drugim problemima koji je trenutno muče (Bregzit, Trump, odnos prema Rusiji, pitanje Krima ili jaz između „starih“ i „novih“ članica s istoka). Hoće li dakle zemlje regiona ući u EU? I kada?
Mislim da hoće. A kada – to ne mogu da Vam kažem. Odlučujuće bi mogle da budu iduće dve godine. Evropska unija mora biti spremna da se obaveže na konkretne korake kada se radi o onim zemljama koje sprovode reforme. EU mora jasno da kaže da će one postati deo Unije. S druge strane, vlade zemalja u regionu moraju da budu svesne da su prošla vremena kada je bilo dovoljno sprovesti reforme samo na papiru.
Vrlo dobro vidimo kada se preti novinarima, kada se ugrožava podela vlasti, vidimo da se ne radi mnogo oko borbe protiv korupcije. Sada nam je potrebna iskrenost jednih prema drugima. Evropski političari moraju svojim biračima jasno da kažu da nam je potreban Zapadni Balkan u Evropskoj uniji, jer će u suprotnom propasti projekat EU. A političari iz regiona moraju svojim ljudima jasno da kažu da se moraju rešiti starih struktura, klijentelizma i mačizma u politici, da se mora razviti demokratija koja će da funkcioniše. U suprotnom, neće imati budućnost u Evropskoj uniji.
I zašto onda EU, odnosno Brisel, Berlin i Pariz u porukama koje šalju Zapadnom Balkanu upravo to ne kažu jasnije? Zašto ne kažu jasno da nema članstva bez borbe protiv korupcije, nezavisnih medija i pravosuđa, jakog civilnog društva?
Mislim da je Evropska komisija postala nešto jasnija po tom pitanju i da je to poslednjih godina jasnije i poručila u izveštajima o napretku koje je objavila. Imam osećaj da se želi da se održi taj proces, kako se u zemljama-članicama ne bi stekao utisak da neće uspeti integracija Zapadnog Balkana. To mogu da shvatim, ali ne mislim da je to dobra strategija.
Mislim da sada moramo jasno da poručimo vladama u Skopju, Tirani, Podgorici, Beogradu da sprovedu politiku koja je u skladu s našim vrednostima. Istovremeno, mi kod nas ovde moramo da poručimo našim građanima da smo spremni da načinimo sledeće korake i ne smijemo da se plašimo desnih populista ili navodnog umora od proširenja EU – baš kao što se EU prošlog juna nije usudila da otvori pregovore s Albanijom i Makedonijom. S tim se mora stati. Ne smemo više da propuštamo takve šanse.
Manuel Saracin je kopredsednik Evropskog pokreta iz Berlina (EBD), najveće nemačke krovne organizacije proevropskih inicijativa u zemlji. EBD okuplja 243 interesne grupe iz društvenog života i privrede, promoviše ideje EU i podstiče prekograničnu saradnju evropskog civilnog društva. Saracin je ujedno i poslanik Zelenih u Bundestagu i njihov je stručnjak za područje (jugo)istočne Evrope. Njegov izborni okrug nalazi se u Hamburgu.