Kako preživeti Sibir

Stočari redovno izvode svoje ovce i koze na ispašu, iako se možemo pitati šta životinje mogu naći u tom snegu. Ali to je svakodnevnica u Kara-Čiri na zapadu ruske federativne republike Tuve, na samoj granici s Mongolijom.

Tanzurun Darisju ima farmu ovaca na Kara-Čiri. Kako je njoj, tako će biti i njezinim životinjama - i obrnuto.

Darisju ima preko stotinu životinja. Temperatura na otvorenom zna da bude i trideset u stepeni u minusu, ali za životinje nema krova nad glavom.

Životinje su se privikle na nemilosrdno okruženje, između ostalog i debelim runima čija je vuna izuzetno cenjena. Teško je reći je li i njima zima, a to čak nije najhladnije područje: još dalje na istoku Sibira su i Ojmjakon i Verhojansk gde se živa spušta i na minus 70 i na glasu su kao najhladnija stalno naseljena mesta ne samo u Rusiji, nego u čitavom svetu.

Krajolik oko farme Tanzurun Darisju se teško može nazvati raznolikim: svugde gde se pogleda je - sneg. U čitavom brdovitom predelu koji se prostire na 6.600 kvadratnih kilometara je jedva oko 8.000 stanovnika.

Tanzurun Darisju i njeni susedi okupili su se u njenoj jurti, tradicionalnom šatoru mongolskih nomada - jurt i na današnjem turskom znači "dom". Makar od drvenih dasaka i prevučena tkaninom i kožama, mnogi će ostati iznenađeni koliko je jurta prostrana i ugodna. Osobito od kako peći imaju dimnjak - to je novi "izum" u ovim predelima.

Nomadi imaju i motorna vozila, ali daleko najbolje prevozno sredstvo su sanjke koje vuče dvogrba azijska kamila. To je izuzetno ugrožena životinja, ali jedva da je neka druga tako dobro prilagođena: ne smeta joj ni kada je trideset stepeni- bilo minus, bilo plus.

Iako se ovih hladnih dana čini da led i sneg nikad neće nestati, već u aprilu bi u Kara-Čiri temperatura trebalo da bude iznad nule, a usred leta je prosek 38 stepeni - u plusu.