Kako upoznajemo Evropljane sa Srbijom?

U srpskoj javnosti se proteklih dana ponovo govori o spoljnopolitičkim orijentacijama Beograda i „četiri stuba“ na koja se one oslanjaju. O tome je bilo reči i na promociji publikacije „Srbija i svet“ u izdanju Evropskog pokreta u Srbiji, a koja predstavlja zbornik tekstova brojnih srpskih diplomata, članova Foruma za međunarodne odnose. Ipak, jedan važan aspekt spoljne politike – javna diplomatija jedne države, i dalje se zanemaruje.

Diplomatija „trećeg koloseka“, ili javna diplomatija ima zadatak da deluje tamo gde klasična diplomatija ne može, pa tako i na proces integracije države i društva u širi međunarodni okvir, kakav je Evropska unija. „Sužavanje spoljne politike na domen političara je kontraproduktivno i čini da se u evropskoj javnosti može čuti lepo o Srbiji samo kada Novak Đoković pobedi. U proteklih deset godina, nismo apsolutno ništa učinili da promenimo imidž naše države i građana u Evropi i svetu“, kaže Predrag Simić, bivši ambasador Srbije u Parizu.

„Ono što zabrinjava, jeste to što se posle deset godina od 5. oktobra, naša spoljna politika ponovo zatvara, a javna diplomatija isključuje. Spoljna politika postaje predmet institucionalnih centara moći, i polako se povlači i iz parlamenta i civilnog sektora. To je ono što zabrinjava i što objašnjava neke od poslednjih ekscesa koje naša spoljna politika čini“, smatra Simić.

Razlog slabljenja srpske javne diplomatije, koja je u vreme socijalizma bila razvijena jer su postojale brojne institucije koje su joj davale potporu, nalazi se u periodu poslednje decenije dvadesetog veka, kada su mnoge od tih institucija marginalizovane, a spoljna politika monopolisana u kabinetu tadašnjeg predsednika države, smatra Simić. On dodaje da „srpska politika ponovo pokazuje mnoga destruktivna svojstva, na svu sreću ne onako kako je to bilo, ali za sve koji pamte osamdesete i devedesete godine, paralele se neminovno nameću“.

„Odsustvo javne debate i javne diplomatije, ostavljaju ne samo veliki nepopunjeni prostor i stereotipe o Srbiji, nego i ostavlja postmiloševićevskom srpskom društvu mnogo toga što bi se moglo poželeti i zbog čega vlada nezadovoljstvo“, smatra profesor Simić.

Dijaspora može da pomogne, ali srazmerno stanju u matici

Imidž svake države gradi se unutar drugih zemalja međunarodne zajednice, na šta u velikoj meri utiče njen socio-ekonomski status. Srbija mora da radi na sređivanju sopstvene teritorije, ali i da uključi sve njene građane u inostranstvu, smatra diplomata Jova Ilić.

„Naši građani u inostranstvu mogu da doprinesu poboljšanju slike o Srbiji, ali naravno u onoj meri u kojoj se ona poboljšava i u samoj državi, i to na način koji je primeren novom međunarodnom položaju Srbije, pre svega njenoj veličini i snazi“, objašnjava Ilić.

Ipak, i posle demokratskih promena u Srbiji, njihova uloga je, paradoksalno, umanjena, jer odnos prema srpskim državljanima širom Evrope nije onakav kakav je bio u velikoj Jugoslaviji. Da bi naši ljudi u inostranstvu imali aktivniju ulogu u javnoj diplomatiji, kod njih je potrebno da se stvori osećaj ponosa ili makar zadovoljstva što potiču iz Srbije, smatra Ilić jer će tako i građani Evropske unije uvideti vrednost jedne države koja pretenduje članstvu evropskoj porodici.

Učlanjenje u partije sa uticajem

Naši sagovornici kažu da Evropa ne može biti „stvar tri ministarstva i četiri političara“, već stvar integracije čitavog društva. Jedini kulturni centar Srbije u inostranstvu postoji u Parizu, ali je i njegov domet ograničen. Često dolazi do oštrih političkih varnica što utiče na udaljavanje naših ljudi i pozitivnog imidža Srbije od glavnih tokova i javnosti u Francuskoj koja je negativno raspoložena.

Jedan od načina da se poboljša pozicija srpske manjine i slike o Srbiji jeste učlanjenje u političke partije određene države, smatra Simić, navodeći primer turske zajednice u Nemačkoj kao „pravi primer kako se koriste politički, ali i kulturni kanali javne diplomatije, kojom se obezbeđuje pozitivan stav prema jednom narodu i državi“.

„Mi jednostavno u Francuskoj nemamo ljude srpskog porekla na visokim pozicijama. Oni se uglavnom grupišu oko stranaka koje su naklonjenije Srbima, ali koje nemaju uticaja na francuskoj političkoj sceni, a imaju negativan stav prema Sarkoziju, što je kontraproduktivno. Jer, upravo tamo gde je stav o vama negativan vi morate da delujete preko javne diplomatije“, kaže Predrag Simić za Dojče vele.

Momčilo Pantelić, spoljnopolitčki novinar, smatra da bismo morali da počnemo „da tumačimo spoljnu politiku i međunarodne odnose kao život, jer sve što se dešava u svetu, tiče se i nas samih i utiče na naš svakodnevni život, a to se najbolje može videti kod naših gastarbajtera ili ljudi koji su na specijalizaciji u inostranstvu“.

Naši sagovornici zaključuju da je uloga građanskog društva u javnoj diplomatiji velika, pre svega kroz podsticanje alternativnog načina razmišljanja, ali i povećanja mobilnosti mladih i povezivanje srpske dijaspore.

Autor: Relja Božić, Beograd

Odgovorni urednik: Ivan Đerković