Kako štampa javlja, sve je u redu

„Vetar u leđa za proevropski kurs premijera Vučića" – tako je nemački javni servis ARD u aprilu javio o izborima u Srbiji. Portal Špigela je, na osnovu agencija, preneo: „Ubedljiva izborna pobeda za proevropsku Naprednu stranku." Pred sveže izbore u Hrvatskoj su mediji na nemačkom jeziku, od bečkog lista Prese, do levičarskog Tagescajtunga iz Berlina, koaliciju Most predstavljali kao „protestnu" partiju između levice i desnice iako su imali dovoljno vremena da saznaju se tu radi manje o protestu, a više o foteljama i apanažama. Pred izbore u Crnoj Gori ugledni Asošiejted pres je pisao: „Rusija i zapad se sudaraju na izborima u malenoj Crnoj Gori", dok su kasnije Rojters i Radio Slobodna Evropa na engleskom izvestili da je pobedio „prozapadni" DPS.

Poslednjih godina su se proredili izveštaji globalnih medija i viđenih novina o prostoru koji se obično naziva Zapadnim Balkanom. Kada napisa i bude, mahom se temelje na šturim agencijskim vestima bez pozadine priče. U izveštajima se balkanski fenomeni često tumače jedino u geopolitičkom smislu – ko nadjačava, Zapad ili Rusija? – pa se i političke partije i akteri smeštaju u poznate ladice. Tako, eto, nemački ili američki čitalac novina mogu saznati da je Vučić „prozapadni" političar ili da je narod Crne Gore na izborima podržao NATO. Ova poslednja epizoda izveštavanja ponukala je Erika Gordija, profesora Univerzitetskog koledža u Londonu i odličnog poznavaoca bivše Jugoslavije, da na Tviteru napiše:

Grebanje po površini

„Izveštavanje je pre svega plitko", kaže Gordi za DW. „Sve te zemlje jugoistočne Evrope nisu više tako interesantne globalnim medijima kao devedesetih godina – iz srećnih razloga. Niko ne bi želeo da i dalje traju ti ratovi. To znači da je nizak prioritet i da dobijaju malo prostora. Onda novinari traže način da objasne neupućenim čitaocima ili slušaocima koja je suština političkog sukoba i nađu nešto što je razumljivo u jezicima zemalja odakle dolaze. Problem je što to onda toliko izvan političkog konteksta života u tim zemljama da zapravo ništa ne znači."

Sa tom ocenom je saglasan i Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme. On za DW kaže da se za teme poput izbora u Crnoj Gori neće naći mnogo pažnje, televizijskih sekundi ili novinskih stupaca u trenutku kada su u vodećim evropskim novinama naslovne strane rezervisane za izbegličku krizu, terorizam, zategnute odnose sa Rusijom, a u američkim za oštru predsedničku kampanju. „Mediji vide samo ono što je na površini na Balkanu, a tamo je ono što i žele da vide. Recimo pobedio je kandidat koji vodi zemlju u NATO i EU. Ono što je ispod površine ih malo zanima. To važi za Crnu Goru, ali i za ostale zemlje regiona uključujući Srbiju."

Region je svojih tužnih pet minuta u svetskim medijima imao tokom krvavih devedesetih. Prestanak oružanih sukoba, etničkih čišćenja i odlazak većine gospodara rata značio je i selidbu karavana dopisnika iz Beograda, Sarajeva i drugih centara bivše Jugoslavije na poprišta novih kriza. „U Beogradu je nekada bilo više desetina vrhunskih novinara iz raznoraznih medija", kaže Anastasijević. „Danas praktično nikoga nema ko živi u Beogradu, a stalni je dopisnik sa punim radnim vremenom. Uglavnom se radi o početnicima ili honorarcima koji, kad su već ovde, ponešto i pišu. Ako nije neki terorizam ili masovno nasilje, teško je napolju prodati tekst odavde. To je možda neki znak da nam je dobro. Znate čuvenu kletvu: Dabogda ti CNN snimao kuću."

Šta će premijer gologlav u snegu?

Norbert Mapes-Nidik je jedan od retkih zapadnih novinara koji sagledavaju dubinu regiona – i jedan od još ređih koji o tome još uvek redovno pišu. Radio je i radi za najuglednije nemačke i austrijske listove i tečno govori srpskohrvatski. O plakativnom izveštavanju većine medija on za DW navodi:  „Proevropski, proruski, pro-šta god: niko od mojih kolega dopisnika ne bi koristio tako besmislene formule. Takve etikete potiču od novinara iz redakcija koji, od kada su te iste redakcije jako stanjene, pokrivaju ceo svet. Čak i kada su zatrpani poslom oni bi više obratili pažnju da se radi o Siriji ili Turskoj. Ali Balkan je uglavnom nestao iz fokusa međunarodne pažnje. To se izbegličkim talasom prošle zime tek na kratko promenilo. Interesovanja će opet biti samo ako u regionu ponovo poteče krv."

Treba priznati, nije nimalo lako objasniti Balkan publici koja čita na engleskom ili nemačkom,. To zna i potpisnik ovih redova koji je jednom prilikom dežurnom uredniku – Nemcu – satima objašnjavao da ono kada je premijer Vučić gologlav vadio dete iz smetova kod Feketića nije bila skrivena kamera nego skoro pa rutinska izborna kampanja u jednoj postjugoslovenskoj republici. „Ali ja nikada ne bih mogao da zamislim da Angela Merkel tako nešto uradi", ponavljao je kolega.

Te se regionalne specifičnosti – prema kojima je partijska knjižica recimo važnija od diplome – teško mogu shvatiti bez dobrog poznavanja zemalja o kojima se piše. „Postaje još gore ako se uzme u obzir da su prave političke razlike između stranaka jako male, one imaju slične ili iste programe", kaže Erik Gordi. „Razlike su na neformalnom nivou: koju stranačku mrežu ljudi koriste da bi postigli svoje ciljeve? Ili, kome idu beneficije kad neka stranka dođe na vlast?"

A lako se, dodaje Mapes-Nidik, zapadne u zabludu da se malene zemlje – tu je Crna Gora paradni primer – mogu jednostavno objasniti: „Tačno je upravo suprotno. Što manja neka zemlja, to je teže razumeti je. Velike zemlje funkcionišu prema apstraktnim pravilima koja svako može da nauči. U malim državama, međutim, svi se praktično znaju od malih nogu. Neki Crnogorac bi mogao da pukne od smeha ako mu njegovog premijera definišete kao proevropskog, a opoziciju kao prorusku."

Bez uticaja na politiku?

Ali kakvi su efekti uprošćenog prikazivanja regiona u zapadnim medijima? Između faktografije i urbanih legendi se kreću priče o tome da su recimo američki mediji presudno uticali na međunarodnu intervenciju protiv bosanskih Srba 1995, ili da je bombardovanje 1999. krenulo tek kada su se u Nemačkoj o tome saglasile novine, od levičarskog Tagescajtunga do konzervativnog Frankfurter algemajne cajtunga.

„To su velika preterivanja", smatra Dejan Anastasijević, i sam više godina dopisnik Tanjuga iz Brisela. „Podsećam da su svi zapadni mediji od 1992. jednoglasno tražili intervenciju protiv bosanskih Srba kako bi se rat zaustavio. U to vreme Klintonova administracija nije imala želju da interveniše i do prve intervencije je došlo sasvim pred kraj. Uticaj medija uopšte nije toliki koliko ljudi koji rade u medijima vole da misle. Niti onoliko koliko se ponekad političari vade da nešto jesu ili nisu uradili pod pritiskom medija. Isto tako ne mislim da je nekakva katastrofa što se o Zapadnom Balkanu retko, površno i traljavo izveštava. Dovoljno dugo smo bili u centru pažnje."

Slično razmišlja i Erik Gordi koji kaže da politički centri moći svakako o regionu Zapadnog Balkana imaju podrobnije informacije od onih koje stoje u novinama i po portalima. No u ovom slučaju dolazi do zgodnog preklapanja – Zapadu su ionako korisni balkanski „demokratori" i zato dobro dođe kada se mediji zadrže na nivou formalne želje tih lidera da se pridruže EU. „Kad se gleda šta se sve toleriše kod Vučića, da bi ostao na funkciji i svojim pozicijama prema Kosovu i Evropskoj uniji, onda je potpuno jasno: Zapad ne zanimaju demokratija u zemlji, sloboda štampe ili nezavisnost sudstva", kaže Gordi.

Kosovo, evrointegracije i kontrola migracije Balkanskom rutom – to su tri stvari koje Berlin i Brisel interesuju kada se radi o Srbiji, kaže Anastasijević. „To su tri prilično dobra razloga što su oni – a tu mislim i na političare i na medije – u priličnoj meri spremni da zabašure neke druge stvari, a naročito one sa unutrašnjeg plana poput slobode govora i kontrole privrede."

Druga je stvar kako takvo izveštavanje utiče na publiku, ionako sve manje spremnu da kupi ozbiljne novine i gleda klasičnu televiziju. „Recimo jutros sam imao predavanje o Jugoslaviji", priča Gordi. „Pitao sam studente šta o tome znaju. Oni koji su nešto znali, uglavnom su navodili medijske stereotipe: recimo o multinacionalnoj zemlji koja nije uspela ili o tome da je Tito bio voljen i poštovan, takve stvari. To su opšta mesta. Tu je uticaj medija, posebno kada slušamo o tematici koju ne poznajemo."