Kakva je budućnost odvajanja otpada?

O smislu i svrsishodnosti nemačkog sistema odvajanja otpada sa simbolom „Zelena tačka“ (Grüne Punkt) se, iako su mnogi veoma ponosni na taj proizvod „Made in Germany“, raspravlja već godinama. Priče o tome da odvojena ambalaža i ostali kućni otpad ionako uglavnom završavaju „na istoj gomili“ kruže već godinama. No najvažniji faktor u čitavoj priči jeste činjenica da je „Zelena tačka“ prilično skupa zanimacija. Hronično siromašni nemački gradovi su sada došli na ideju da se sami pozabave odvajanjem smeća koje je do sada bilo u rukama nekoliko monopolista.

Novi nemački hobi

U početku je „Zelena tačka“ bila ideja koja je većinu oduševljavala. Početkom devedesetih Vlada Helmuta Kola je uvela zakon koji je proizvođače prisilio na to da uzimaju nazad svu ambalažu kako bi ona mogla da bude reciklirana i kako bi se smanjila brda smeća oko nemačkih gradova. Mesta gde se spaljuje smeće su u to doba još bile retkost. Osim toga ponovna upotreba vrednih sirovina poput stakla, papira ili plastike trebala je da doprinese očuvanju okoline i da Nemačku učiniti manje zavisnom od uvoza sirovina.

U isto vreme trgovačka udruženja osnovala su preduzeće „Dualni sistem Nemačke“ (DSD) koji je na sebe trebalo da preuzme posao sakupljanja i recikliranja ambalaže. Proizvođači robe široke potrošnje DSD-u plaćaju licencu kako bi na svoje proizvode mogli da utisnu logo „Zelene tačke“ po kojoj kupci znaju da se radi o ambalaži namenjenoj recikliranju. Od tada Nemci imaju jedan novi hobi: odvajanje otpada.

Nemci prvi

No mnogi kritičari, poput Patrika Hazenkampa iz Udruženja komunalnih preduzeća, smatraju da se DSD u međuvremenu sve više brine o sopstvenom profitu, a manje o samoj reciklaži. Hazenkamp smatra da bi gradovi i opštine trebalo da uzmu u svoje ruke posao oko odvoženja reciklažnog otpada. To je isto tako prilika i za revolucioniranje dosadašnjeg sistema i okretanja novim formulama. Jedna od ideja je i potpuno odvajanje sakupljanja obične ambalaže od stakla, papira ili metala, sirovina koje već odavno imaju svoje sopstveno tržište.

DSD naravno kritiku smatra neopravdanom. „U međuvremenu sam DSD više nema monopol pa su i cene pale“, objašnjava portparol DSD-a Norbert Fel. On kaže da je dovoljno baciti pogled na Francusku pa da postane jasno da za potrošače nije po svaku cenu povoljnije da se odvoženje ambalažnog otpada prihvati grad. „U Francuskoj se sakupi mnogo manje otpada, a cene su više nego u Nemačkoj“, tvrdi Fel. On smatra da se recikliranje je vrste otpada najefikasnije upravo u Nemačkoj koja već sad premašuje standarde koje je zadala Evropska unija.

Izvozni proizvod

„Zelena tačka“ je u međuvremenu „napravila karijeru“ i u drugim zemljama EU, pa čak i van nje, u Norveškoj i Turskoj. No simbol „Zelene tačke“ u inostranstvu naravno nije povezan sa DSD-om, tako da je sistem poprilično različit od onog u Nemačkoj. U Velikoj Britaniji i Italiji uopšte nema jedinstvenog sistema sakupljanja ambalažnog otpada, već je to prepušteno gradovima i opštinama.

Nužnost sistema odvajanja i odvoženja otpada je sa stanovišta zaštite životne sredine nesporna, ali pitanje je da li je sadašnji sistem po kojem građani, tj. sami potrošači odvajaju otpad, održiv i u budućnosti. Već odavno postoje mašine koji mnogo efikasnije odvajaju otpad nego što to čine potrošači. Ostaje samo pitanje ko će u budućnosti biti „gazda“ tim robotima za odvajanje smeća: gradovi ili privatne firme.

Autori: Ginter Birkenštok / Nenad Krajcer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković