Kancelarka polaže nade u sumnjivi dogovor

Stavovi vlade kancelarke Angele Merkel koji su izneti povodom predstojećeg sastanka na vrhu Evropske unije verovatno su najbolje primljeni u Turskoj. I tamo još pamte koliko je Merkel kočila kada se radilo o približavanju Turske Evropskoj uniji. Ali svet se promijenio i kancelarka ima pravo kada kaže da je Turska prilično opterećena sa 2,7 miliona izbeglica koje se tamo nalaze, da bogata Europa može da se ugleda na nju i da napokon mora da se potrudi oko pravedne raspodele tereta izbegličke nevolje. Opravdano je to što se Merkel zalaže da se na raspolaganje stave sredstva EU kako bi izbeglice u Turskoj dobile pristup obrazovanju, zdravstvenom sistemu i kako bi imale dovoljno hrane.

Kancelarkina pohvala je, međutim, pre svega rezultat činjenice da bi, prema njenom planu Turska, trebalo da preuzme centralnu ulogu u regulisanju migracije prema Evropi. Tu se vidi da je Merkel spremna da rešava probleme zajedno s problematičnim partnerima. Ona se i dalje zalaže za dogovor koji je turski premijer Ahmet Davutoglu predložio na prošlonedeljnom vanrednom sastanku na vrhu Evropske unije. Prema tom dogovoru, Turska bi trebalo da primi nazad sve migrante koji preko Sredozemnog mora ilegalno stignu u Grčku. U zamenu, isti broj sirijskih izbeglica trebalo bi da legalno bude preseljen u zemlje-članice Evropske unije.

Ljudska prava u Turskoj

Time bi se, nada se kancelarka, krijumčarima ljudi pokvario posao i manje izbeglica bi gubilo život na opasnom putu. U zamenu za to, Turska bi mogla da se nada napretku u procesu pristupanja EU i olakšicama za putovanja njenih građana.

Otkada je taj predlog objavljen, organizacije za ljudska prava protestuju protiv dogovora s Turskom. One pritom imaju pravo. Tzv. sigurna zemlja porekla trebalo bi da izgleda drugačije. Turska vlada je problematičan partner: ona krši osnovna prava u ophođenju sa sopstvenim građanima, diskriminiše žene, ugrožava medije, novinare i manjine i sprečava njihovo učešće u političkim raspravama. Nerealno je pretpostaviti da bi turska vlada mogla da se nivou visokog evropskog standarda pridržava međunarodnih konvencija u ophođenju sa izbeglicama.

Ali i tu kancelarka iskazuje optimizam. Merkel se u svom obraćanju, doduše, poziva na konvenciju o izbeglicama i njeno poštovanje, ali ne kaže kako bi to moglo i trebalo da se kontroliše u Turskoj. Ko sprečava Tursku da izbeglice koje primi nazad možda ponovo otpremi tamo odakle su i krenuli – recimo u Irak ili Avganistan?

Evropskog rešenja ni blizu

Turska se ovih dana trudi da pokaže da je u stanju da zaustavi izbeglice i njihove pomagače. Bilo bi ipak lepo kada bi kancelarka objasnila kako se taj elan može zadržati i nakon zaključenja sporazuma, jer za svakog izbeglicu primljenu od Grčke, u Evropu sme da dođe jedan Sirijac koji se sklonio u Turskoj. To takođe znači i da će se broj Sirijaca u Turskoj toliko brže smanjivati, koliko će se više migranata uputiti na opasno morsko putovanje. S druge strane, nužno je napokon stvoriti legalne mogućnosti za dolazak u Evropu.

Zato je važno da se Evropljani na kraju saglase oko toga koliko ukupno izbeglica žele da prime – i prema kom ključu će one biti raspodeljene. Merkel se nada da će tu među zemljama-članicama EU jednom biti postignuto rešenje. „Nakon toga, dakle kasnije“, spekuliše kancelarka, postojaće i dobrovoljni kontingenti koje će preuzeti članice EU. To je prilično nejasno. Nedostaju pre svega oni voljni da u svemu tome učestvuju. Zemlje poput Mađarske, Poljske ili Slovačke već su jasno pokazale da nisu među njima, a velika Francuska želi da primi najviše 30.000 Sirijaca. Bez evropskog rešenja, planirana trgovina s Turskom ostaje farsa – farsa u kojoj se izbeglice guraju čas tamo, čas ovamo.