Kapetan Dragan nije više vest

Oni koji pamte rane devedesete, pamte i Dragana Vasiljkovića kao gotovo mitsko biće srpske pobune u Hrvatskoj. Poznatiji pod borbenim imenom Kapetan Dragan, Vasiljković je komandovao Knindžama – jedinicom za posebne namene u sastavu paravojnih jedinica samoproglašene SAO Krajine.

Razumljivo, dok ga je srpska strana slavila kao hrabrog ratnika i vođu, hrvatski građani su ga s jednakim intenzitetom mrzeli. O razmerama legendi i propagande koje su se oko njega isprepletale, govori podatak da je štampa u Srbiji njegove podvige ovekovečila i stripom koji se je sa istom pažnjom pratio i u Hrvatskoj. Svestan da ga na području bivše Jugoslavije čeka suđenje za ratne zločine, Vasiljković je pod imenom Danijel Sneden 2004. godine utočište potražio u Australiji, zemlji iz koje je, preko Beograda, i stigao na ratište u Hrvatskoj. Ali ona ga je na kraju, nakon devet godina pravosudnog postupka, prošloga jula predala hrvatskom pravosuđu.

Prema optužnici koju je podiglo Županijsko državno tužilaštvo u Splitu, Vasiljković se tereti za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika i civilnog stanovništva od 1991. do 1993. godine. Tužioci kažu da je, između ostalog, mučio zarobljenike i izdavao naloge za njihovo ubijanje, kao i da je naređivao granatiranje civilnih ciljeva kako bi se zaplašili i proterali Hrvati, pri čemu je poginuo i jedan nemački novinar.

U razgovoru s Vasiljkovićevom advokatkinjom Slađanom Čanković, saznajemo da će odgovor na optužnicu predati u petak (15.1.2016.) i da će dalji pravni koraci koje će preduzeti biti usmereni na puštanje njenog klijenta da se brani sa slobode, što je već jednom odbijeno. Ona kaže da je, prema dosadašnjim presudama Haškog i lokalnih sudova, vidljivo da Vasiljković, u slučaju osude, ne bi dobio kaznu zatvora dužu od vremena koje je proveo u pritvoru, pa ne nalazi razlog za njegov boravak iza rešetaka. Sam početak suđenja ona očekuje na proljeće. U pripremi je, dodaje Čanković, i traženje zaštite od Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Potvrdila nam je i podatak da je australijska vlada svom državljaninu Vasiljkoviću pristala da plaća odbranu u periodu od šest meseci, budući da je optuženi već gotovo deceniju pritvoren i ne može da zaradi potreban novac. Nismo saznali o kojoj svoti se radi, a u međuvremenu su tamošnje vlasti taj podatak okvalifikovale kao tajnu.

Hrvatski građani razočarani sudovima

Iako je reč o izuzetno važnom slučaju za hrvatsko pravosuđe, ali i za savremenu hrvatsku istoriju, on se u hrvatskim medijima najčešće prati na nivou agencijskih vesti ili zanimljivosti, prema kojima Kapetan Dragan hvali ponudu voća u zatvoru na splitskim Bilicama. Mit o šefu Knindži, u međuvremenu je splasnuo, pa ni građani nisu preterano zainteresovani za njegovu sudbinu.

„Dobro je da se ovo odvija u Hrvatskoj. Suđenja su važna za produbljivanje javnog dijaloga o počinjenim zločinima i potrebi priznavanja patnje svih žrtava. Uvek je rasprava intenzivnija kada su u pitanju suđenja“, kaže za Dojče vele Vesna Teršelič, predsednica Dokumente – Centra za suočavanje s prošlošću. Njena organizacija je do sada u Hrvatskoj i Hagu pratila brojna suđenja za ratne zločine, a i ovo će pratiti iz sudnice. Teršelič kaže da su mediji, kako je vreme prolazilo, sve manje resursa davali tim postupcima.

„Suđenja za ratni zločin traju i po nekoliko godina pa je redakcijama vrlo teško da obezbede kontinuitet. Teško je reći da li je interesovanje javnosti opalo ili su ljudi razočarani što prvostepene presude padaju na Vrhovnom sudu, pa se postupci vraćaju prvostepenom sudu sa izmenjenim većem – pa čak i po dva ili tri puta. Ni dinamika suđenja i medijska dinamika nisu lako spojive. Godišnje ima i do 30 postupaka koji se vode, a to je teško pratiti“, objašnjava Teršelič.

Sklapanje vlade zasenilo optužnicu

Istovremeno, komunikolog dr Pero Maldini nudi i čitav niz drugih razloga zbog kojih Vasiljković „prolazi ispod radara“ hrvatske javnosti. „Prvi, možda ne i najvažniji, jeste da se Hrvatska nalazi u trenutku formiranja vlasti“, opisuje taj profesor Univerziteta u Dubrovniku situaciju u kojoj je već dva meseca najvažnija vest sklapanje političkih savezništva oko sastavljanja vlade. „Da se sve dogodilo nekoliko meseci pre ili posle, slučaj Vasiljković bio bi daleko bolje praćen u javnosti nego što je to sada.“

Profesor Maldini navodi da je i veliki protok vremena od početka Vasiljkovićeve priče učinio svoje. „Informacije vezane uz rat nisu više u centru pažnje javnosti, jer je Hrvatska napravila nekoliko koraka napred i taj resentiman koji se opravdano oseća prema onima koji su bili agresori u Hrvatskoj, kao da više nije u centru pažnje. To može biti dobar pokazatelj da se Hrvatska izvukla iz te zarobljenosti svojom tegobnom prošlošću.“

Kao treći razlog, Maldini navodi da su u celom postupku stvari vrlo jasne. „Iako se pravosnažna presuda očekuje, evidentno je da je on napravio čitav niz ratnih zločina. Sasvim je izvesno da će se njegova krivica dokazati. Nema toga ko bi ga u Hrvatskoj smatrao ičim drugim, osim ratnim zločincem. Kod njegovih žrtava suđenje može da izazove osećaj da se vrši pravda, iako je ona poprilično zakasnila.“

Ni Hag više nije tema...

Čini se da je ovim slučajem samo nastavljen trend nezainteresovanosti za suđenja za ratne zločine koji se oseti i u slučaju Haškog suda. „Hrvatska javnost veoma slabo je informisana o tome šta se na tom sudu događa. O postupcima koji sada traju, recimo protiv Hadžića, jedva da ima izveštaja“, tvrdi šefica Dokumente i kao svetlu tačku na medijskoj sceni navodi agenciju Sensa koja svakodnevno prati rad Tribunala i objavljuje nedeljne biltene. „Ali hrvatske televizije ne otkupljuju te izveštaje, pa javnost ne može ni jednom nedeljno da vidi šta se zbiva u Hagu“, dodaje Teršelič koja deo odgovornosti za tu situaciju vidi i u odluci da se ključna suđenja odvijaju dosta daleko od bilo koje postjugoslavenske zemlje.

Komunikolog Maldini pak tvrdi da intenzitet interesovanja zavisi od toga o kojem se suđenju konkretno radi. „Bez obzira na ideološka opredeljenja i političke opcije, u javnosti je neupitno da je Hrvatska bila žrtva velikosrpske agresije. U tom smislu, haški sud nije percipiran jednoznačno“, tvrdi profesor i dodaje da hrvatski građani Haški sud doživljavaju kao politički sud koji briše razliku između agresora i žrtve.

Uz to, građanima nisu ista suđenja u kojima se sudi hrvatskim generalima, koji su u opštoj percepciji smatrani braniteljima, u poređenju sa suđenjima pripadnicima JNA, za koje javnost podrazumeva da moraju da budu osuđeni. „Ako ne budu osuđeni ili im budu dosuđene kazne manje od očekivane, to izaziva dodatno razočaranje građana. I kada su hrvatski branitelji bili osuđivani, to se isto doživljavalo emotivno, kao dodatno žrtvovanje onih koji su branili domovinu.“

Kako će se onda doživeti ako hrvatski sud zaista pusti Vasiljkovića da se brani sa slobode? To bi, smatra profesor, zgrozilo javnost: „Zato što se zna da je on pripadnik tih paravojnih formacija i više su nego poznate žrtve njegovog delovanja u okviru takozvane SAO Krajine. On je višestruko notoran, pa bi puštanje da se brani sa slobode izazvalo veliko nezadovoljstvo. Pravni sam laik, ali sumnjam da bi tako nešto moglo da se dogodi. No Hrvatska je ipak pravna država, pa će se stvari događati nezavisno od percepcije građana“, zaključuje Maldini.