Karađorđevo – račun bez krčmara

S ovog, gotovo mitskog, sastanka koji je trajao dva i po sata nije izašao ni jedan pisani dokument, ali retki svedoci koji su učestvovali u njegovoj realizaciji odlučno tvrde: Tuđman i Milošević su stavili karte na stol, izrekli jasne pretenzije prema teritoriji susedne države i pokrenuli točak istorije u krivom smeru.

Zanimljivo je to da je istom mestu, samo dva decenije ranije, osuđeno „Hrvatsko proljeće“, čime su počeli progoni brojnih progresivnih hrvatskih političara koji su se početkom devedesetih vraćali u političku arenu.

Bivši Tuđmanov šef kabineta i savetnik za spoljnu politiku Hrvoje Šarinić prisustvovao je početku sastanka u Karađorđevu, ali kaže da mu novinari pridaju mnogo više pažnje nego što on to realno zaslužuje. Glavni sastanak se, objašnjava Šarinić, dogodio u Tikvešu, 15. aprila 1991. godine.

Bora Jović tražio 63 odsto Bosne i Hercegovine

Sastanak u Karađorđevu organizovan je voljom obojice državnika, priseća se Šarinić koji je na samom početku fotografisao Tuđmana i Miloševića, iako su se oni nećkali smatrajući da celoj stvari ne treba davati preveliki publicitet. Nakon toga su se dvojica lidera udaljila i zapravo niko nije bio svedok njihovog razgovora.

Bivši hrvatski predsednik u dva mandata Stjepan Mesić, ujedno i poslednji predsednik SFRJ, kaže da je lično inicirao taj sastanak u razgovorima s Borisavom Jovićem. Mesić i danas naglašava da mu je Jović rekao da Beograd nije zainteresovan za hrvatske građani srpske nacionalnosti, već za 63 odsto teritorija BiH. No Jović kaže da to nije istina.

„Ponavljam, rekao mi je da je to bilo srpsko, jest srpsko i da srpsko mora da ostane. Možda se Bora Jović još uvek boji Slobodana Miloševića, ali moram da mu poručim da Milošević više nije među živima“, odgovara Mesić u razgovoru za Dojče vele.

Bosancima niko nije bio sklon

Iako sastanak nije ostavio niti jedan pisani trag, Šarinić je u potpunosti siguran da je glavna tema razgovora bila BiH, jer se to, s obzirom na aktuelne događaje, jednostavno nije moglo zaobići.

„Ono što je važno reći jeste to da ni jedan od njih dvojice nije bio sklon Bosancima“, kaže Šarinić i dodaje da u to vreme Muslimani nisu bili uključeni u bilo kakve pregovore. Kako je Tuđman bio istoričar, puno se je razgovaralo o istorijskim temama, a nakon dva i po sata razgovora dogovoreno je da će se obojica uskoro opet sastati, što je i učinjeno u Tikvešu.

Špekulacije o navodno postavljenim mikrofonima u stablima pod kojima su razgovarali nisu nikada potvrđene i teško da bi snimci do današnjih dana mogli da ostanu tajnom, smatra Šarinić. Prema njegovim saznanjima, legendarne mape podele BiH crtale su se tek u Tikvešu. Tuđman je, kaže, sve hteo da zadrži u krugu najbližih saradnika pa se o sastancima nije govorilo ni na sednicama Vijeća za obranu i nacionalnu sigurnost.

Prisećajući se povratka iz Tikveša Šarinić kaže da je Tuđman bio vrlo zadovoljan i da mu je u helikopteru rekao kako „ima nešto u Slobinim rečima“. Ipak, smatra, da do konkretnih dogovora podele na tim sastancima nije moglo da dođe.

U nastavku: Tuđman je naivno poverovao Miloševiću

Podela BIH nije bila realno izvodljiva

O podeli se detaljno razgovaralo na sednicama takozvanih ekspertskih grupa koje su, kao posledicu Karađorđeva, osnovali Zagreb i Beograd. U Hrvatskoj grupi bio je i akademik Dušan Bilandžić koji kaže da je tek naslućivao šta je njihov pravi zadatak.

Od početka je, objašnjava, s kolegom Josipom Šentijom opstruisao rad tih tela koja su se sastala samo tri puta. Iako gotovo ništa nije objavljeno sa sastanka Tuđmana i Miloševića, Bilandžić tvrdi da je naslućivao da se razgovaralo o komadanju BiH, što mu je uskoro potvrdio i šef srpske grupe Kosta Mihajlović.

„Kosta Mihajlović je izneo podatak da su se Tuđman i Milošević već dogovorili o podeli. Pitao sam ih kako će povezati Srbiju i zapadnu Bosnu, gde je živela većina bosanskih Srba, ako je između njih Posavina u kojoj žive Hrvati i Muslimani, a Kosta mi je odgovorio da je dogovoreno da Posavina pripadne Srbiji“, priseća se Bilanžić koji je uskoro sa Šentijom iz protesta napustio grupu, jasno dajući do znanja da nije za podelu.

Tuđman je nakon toga nastavio pregovore preko Šarinića i Zvonka Lerotića, ali Bilandžić smatra da čak ni uz uspeh pregovora, podela BiH ne bi mogla da bude realizovana. Razlog je, objašnjava, što je u to vreme JNA bila odlučna u nastojanjima da očuva Jugoslaviju, a Tuđman i Milošević nisu imali svoje vojske.

Tuđman je naivno poverovao Miloševiću

„Kao gledaocu mi se čini da je sa hrvatske strane bilo izvesne naivnosti“, kaže danas Šarinić i navodi da je Tuđman bio uveren da će s Miloševićem naći zajednički jezik. „Istovremeno smo mi, koji smo bili Tuđmanovi najbliži saradnici, znali da je to gotovo nemoguće“, zaključuje šef Tuđmanovog kabineta i dodaje da do sastanaka nije trebalo da dođe, jer na njima ništa nije rešeno.

„Čak i ako su se Tuđman i Milošević čvrsto dogovorili o podeli Bosne i Hercegovine, od dogovora se odustalo, s obzirom na to da je Milošević pokazao pravo lice pomažući etničko čišćenje u takozvanoj Krajini i Istočnoj Slavoniji“, kaže ugledna zagrebačka novinarka Silvija Šeparović Bušil koja je u to vreme uređivala uticajnu radijsku emisiju, a danas sa koleginicom Natašom Bantić Magdalenić piše knjigu koja govori i o raspadu Jugoslavije.

Silvija Šeparović Bušil kaže, s obzirom na celokupnu situaciju, da je svima, osim Bosancima, bilo jasno da će tamo biti krvi do kolena. „S novinarske, ali i ljudske strane, bilo je potpuno neprihvatljivo, čudno i neshvatljivo da se hrvatski predsednik na taj način sastaje sa čovekom koji pokreće svo zlo koje je počelo da se događa u Jugoslaviji. Kakve god verzije bile o tome šta se u Karađorđevu zaista događalo, važno je jedino to da postoje posledice tih dogovora, a među njima je i takozvano humano preseljenje, koje je bilo sve samo ne humano, zbog čega danas imamo promenjenu etničku sliku novonastalih država“, zaključuje Šeparović Bušil.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb

Odgovorni urednik: Ivan Đerković