Karahasan na zapadnom divanu
8. maj 2020.
Žiri je u svom obrazloženju naveo da Karahasanovo delo posreduje između istoka i zapada, između islama i hrišćanstva.
Muharem Bazdulj, beogradski književnik sa travničko-sarajevskom biografijom kaže: "Prva Karahasanova knjiga koju sam ja pročitao, a ta mi je, možda i zato, do dana današnjeg ostala najdraža, je Istočni Diwan. I kad čujem ovu vest, bude mi drago, da je jedan tada mladi čovek koji se kao tridesetpetogodišnjak tako samosvesno naslanjao na Getea, posle tri decenije, nagrađen Geteovom nagradom."
Karahasanov prvi roman „Istočni diwan", objavljen 1989, se naslovom direktno pozivao na Geteovu zbirku pesama „Zapadno-istočni divan“ iz 1818. A ta zbirka je nastala na osnovu Geteovog čitanja velikog persijskog pesnika Hafiza.
Ko vodi dijalog?
Nedžad Ibrahimović, redovni profesor na Tuzlanskom univerzitetu, književnik i književni kritičar uz čestitke Karahasanu napominje da je on jedan od najprevođenijih bosanskohercegovačkih pisaca i dodaje: „Senzibilitet njegovih proza, kako i sam često kaže, leži u dijalogu i opštoj veri u sporazum među kulturama. Jasno je da je ovaj pisac na Zapadu našao sagovornike, pa je i ova nagrada u tom smislu u pravim rukama".
Ibrahimović koristi priliku da postavi pitanje između koga se u stvari taj dijalog vodi, ko su adresanti, a ko adresat: „Šta Zapad uopšte zna o Bosni i Hercegovini , i šta mi - Karahasanovi likovi - znamo o Zapadu? Odgovori na ova pitanja odrediće rezultate dijaloga. Ali, važno je taj dijalog držati otvorenim s obe strane".
Književni mostograditelj
Ovu nagradu grad Frankfurt dodeljuje svake treće godine, svečana ceremonija se upriličuje na Geteov rođendan 28. Avgusta. Predsednik kuratorijuma koji je dodelio nagradu je gradonačelnik Frankfurta, socijaldemokrata Peter Feldman. On je istakao da je nagradom Karahasanu grad Frankfurt stao iza tolerancije i razumevanja. A šefica gradskog sekretarijata za kulturu Ina Hartvig je izjavila da je Karahasan kao literarni mostograditelj preko potreban duhovnoj klimi Evrope. Prvi put je nagrada dodeljena 1929. Štefanu Georgu, a neki od dobitnika su Amos Oz, Pina Bauš i Adonis.
Faruk Šehić, jedan od najznačajnijih pisaca srednje generacije, u nagradi koju je dobio njegov šezdesetsedmogodišnji kolega Dževad Karahasan vidi dobrobit za celu književnu i društevnu zajednicu: „Pa svakako ja mu čestitam i drago mi je zbog nagrade koja je velika i značajna. Mislim da je sve što nas stavlja u pozitivan kontekst jako bitno, a nagrada Karahasanu nas stavlja u takav kontekst".
„Daš žmigavac levo, skreneš desno…"
Sarajevski književnik Goran Simić, koji spada u Karahasanovu generaciju, takođe vidi ovu nagradu kao neku vrstu podstreka maloj književnosti i zemlji: „Ja sam na strani bilo koje internacionalne nagrade koja afirmiše ovako malu književnost u kojoj jedna trećina raseljenih bosanskohercegovaca živi u nekoj drugoj državi dok naša kultura zavisi od naših stranaca i njihovih donacija". Pošto dobitnika Dževada Karahasana decenijama dobro poznaje, Simić je na sarajevski način spreman i na šalu: „Raduje me Geteova nagrada Karahasanu iako sam mu pre 45 godina, kada mi je pokazao svoje pesme rekao - ti si kao u automobilu : pristisneš žmigavac levo…onda skreneš desno".
Valja ovaj put pomenuti da je niz Karahasanovih knjiga preveden na nemački i da ovo nije prva nagrada koju on dobija na nemačkom govornom području. Pomenimo samo Nagradu Bruno Krajski iz 1995, bečku Herderovu nagradu četiri godine kasnije, Lajpcišku nagradu za evropsko razumevanje 2004, Geteovu medalju vajmarskog Geteovog instituta 2012. Ili počasni doktorat Istorijsko-filozofskog fakulteta Univerziteta u Bazelu 2014.
Sarajevski književnik Mile Stojić smatra da je Dževad Karahasan evropski intelektualac „jedan od retkih koje imamo" te da njegova literatura „korespondira više sa evropskim literarnim narativima, nego s našom tradicijom". Prema Stojiću koji je tek neku godinu mlađi od Karahasana zasluge ovog pisca su očite kada se uzme u obzir da on literarno istražuje nedovoljno poznat prostor: „Njegove knjige obuhvataju onaj neistraženi prostor između orijenta i zapada, još nedovoljno poznat u Evropi, a danas tako aktuelan. Stoga nije ni čudno da je poznatiji u svetu nego kod nas".
Jezik i strah
Dževada Karahasana sam upoznao kao autora kada mi je u jednoj izdavčkoj kući u Tuzli, gde sam radio kao urednik, na sto stigao njegov novi prozni rukopis. Knjiga je uvrštena u izdavački program, zajedno sa antologijom izraelskog pesništva Davida Albaharija, palestinskim pesništvom, uz još nekoliko prevoda. Ta novostvorena izdavačka kuća se po mojoj ideji bavila onim čime se bavio i Karahasan – dijalogom. Rat je 1992. kao gumicom izbrisao moj ambiciozni izdavački program, neke od tih knjiga su objavljene na drugim mestima. Rado sam potom čitao Karahasanove eseje.
Prema predsedniku Društva književnika u BiH Hadžema Hajdarevića njegovi eseji spadaju u sam vrh južnoslovenskih književnosti: „Karahasanovi eseji su briljantni, naročito oni iz mlađih dana. Njegova knjiga O jeziku i strahu je nešto ponajbolje što sam inače pročitao“.
U jednom podužem razgovoru za nekadašnji radijski program Dojče velea Karahasan mi je napomenuo – citiram po sjećanju: „Totalitarna svest ima izvesnu sklonost ka geometrijskom poretku u organizaciji života". Toga sam se opet setio u vanrednom stanju. Duh ovog čoveka je budan, pomislio sam tada – ostane li takav daleko će dogurati.
Mile Stojić čak smatra da su Karahasanovi dometi još veći te je on „koliko se vidi, uz Miljenka Jergovića i Svetislava Basaru, najvažniji južnoslovenski kandidat za Nobelovu nagradu".