Ketrin Bomberger: Srebrenica može da se desi bilo gde
8. jul 2020.DW: 25 godina nakon masakra u Srebrenici, sve više je onih, uključujući i dobitnika Nobelove nagrade za književnost Petera Handkea, koji kažu: „Zločini u ratu u Bosni ne mogu se nazvati genocidom. Šta pomislite kad čujete tako nešto?
Ketrin Bomberger: Smatram da je apsolutno nepodnošljivo da se to dovodi u pitanje. Pogotovo što je, kada se radi o nestalima iz Srebrenice, to najdokumentovaniji genocid u istoriji. Reći da se to nikada nije dogodilo, kako bi se stvorio kontra-narativ, je naprosto da se naježite. Jer, činjenice su vrlo dobro potkrepljene: iskopavanjima koja su jako dobro dokumentovana, i to ne samo od strane Međunarodne komisije za nestale osobe već i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i domaćih sudova. Oni su bili prisutni na svim iskopavanjima.
Šta je pritom dokumentovano?
Počinjen je pokušaj da se etničkim čišćenjem, dakle genocidom, uništi celo jedno stanovništvo. To je jedini slučaj genocida koji je kao takav prepoznat na evropskom tlu od Drugog svetskog rata. Stoga su nakon rata učinjeni veliki napori da se ti zločini razotkriju i da se osigura da se odgovorni za zločine, počinioci, privedu pravdi. Pritom je bilo važno da država pronađe sve nestale osobe bez obzira na njihovo etničko, versko ili nacionalno poreklo i da ih - u našem slučaju uz pomoć DNK - tačno identifikuje. Tako da porodice mogu sahraniti svoje mrtve ali i da se može zadovoljiti pravda za žrtve. To je bio put kojim smo krenuli. Ali on još nije okončan.
Proces još nije gotov?
Pomogli smo državama u regionu da se iskopa više od 3.000 masovnih grobnica i identifikuje veliku većinu žrtava. Kada se radi o Srebrenici, identifikovali smo više od 90 posto nestalih, otprilike osam hiljada muškaraca i dečaka. Međutim, nisu se svi ti slučajevi našli pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju ili pred nacionalnim sudovima u Bosni i Hercegovini. Ali ICMP je dokumentovao dokaze o ratnim zločinima na tim mestima, a upotreba DNK za identifikaciju žrtava omogućila je da se svi ti dokazi stave na raspolaganje istražnim organima. S tim se mora nastaviti.
Zašto uprkos svim tim dokazima uvek iznova ima pokušaja kontra-narativa i prekrajanja istorije?
Živimo u postfaktičnom društvu. Činjenice se deformišu u političke svrhe. U vreme jačanja populizma, kreiranje takvih kontra-narativa, takvog neistinitog predstavljanja istorije, takvih pogrešnih narativa, postalo je normalno. Mislim da je to vrlo uznemirujuće. Zbog toga je to što se radi s činjenicama u kontekstu ratova na Balkanu i Srebrenice, odraz onoga što se događa u ostatku Evrope. I ne samo u Evropi. U mnogim delovima sveta se strah od drugog i drugačijeg koristi kao sredstvo za raspirivanje mržnje.
Mislite na političare?
Zemljom vladate tako da omogućavate toleranciju, socijalnu koheziju i uzajamno poštovanje ili širite mržnju i sejete seme nepoverenja. Ono što se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji svedoči o ciklusima nasilja u Evropi. Otvorene rane iz Drugog svetskog rata tu su zloupotrebljene radi podsticanje mržnje, umesto za zbližavanje ljudi. Zloupotreba takvih otvorenih rana, koje postoje u svim društvima, najgori je mogući način vođenja zemlje. Nasuprot tome, Novi Zeland, gde je premijerka zbližila ljude nakon napada na džamiju 2019, primer je dobrog vođenja zemlje i kako uspostaviti socijalnu koheziju posle veoma traumatičnog događaja.
Koliko je za to važno obrazovanje? U Bosni još uvek ima škola u kojima se uči da genocida nije bilo.
Oni decu uče lažima. Mislim da decu morate učiti istini i da ih morate učiti da se poštuju i vole. To je itekako moguće. Ali ako ih svakodnevno učite lažima i mržnji, oni će mrzeti. Za mene je to osnova svega. I mislim da je tužan odraz bosanskog društva da imamo škole koje su etnički razdvojene i koje na časovima istorije predaju suprotno. A to nije samo slučaj u Bosni. Podučavanje mržnje, to je problem.
Da li je to poruka Srebrenice, za nas 2020. godine?
Poruka glasi: Srebrenica može da se desi bilo gde. Kratko i jasno. Upuštanje u takvu vrstu mržnje prema drugima ima pogubne posledice. Srebrenica je neka vrsta podsećanja na to šta smo u stanju da uradimo, svi, bez obzira iz koje zemlje dolazimo. Takva vrsta mržnje može jako, jako loše da se završi. Plašim se. Jer, mislim da tako nešto može ponovo da se desi.
Ketrin Bomberger (SAD) je aktivistikinja za ljudska prava i od 2004. generalna direktorka Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP). Ova međunarodna organizacija je stvorena na inicijativu američkog predsednika Bila Klintona 1996. na samitu G-7 u Francuskoj. Od 2014. sa sedištem u Hagu, ICMP podržava vlade i organizacije upotrazi za ljudima koji se vode kao nestali nakon ratnih sukoba, kršenja ljudskih prava, katastrofa, organizovanog kriminala i neregularnih migracija. ICMP je jedina međunarodna organizacija koja se bavi isključivo nestalim osobama i identifikacijom posmrtnih ostataka ljudi.