Kina čeka suočavanje sa prošlošću

U Palati naroda u zapadnom delu Pekinga posetioci obilaze najnoviju izložbu čija je tema: socijalni napredak u manjinskim regionima. Šarene slike na panoima prikazuju srećne ljude na Tibetu ili u Unutrašnjoj Mongoliji. Kroz izložbu Vas vode devojke u nošnjama.

Izložba je deo gigantskog kompleksa manifestacija povodom 60. godišnjice osnivanja Narodne Republike Kine. Organizatori žele da prikažu harmoniju i privredni napredak. Škakljive teme su izostavljene. O borcima za autonomiju Tibeta ili Sinđijanga nema ni reči. I pored ovakvog ulepšavanja stvarnosti, izložba se uglavnom dopada posetiocima.

„Ovde vidimo privredni razvoj zapadne Kine poslednjih godina i to nam se zaista dopalo. Koliko ja znam, oni koji traže autonomiju Tibeta ili Sinđijanga su ljudi koji se nalaze van Kine.”

Ni reči o „Velikom skoku unapred“

Ono što se ne uklapa u sliku socijalne harmonije, najčešće se prećutkuje – kako na izložbama, tako i u knjigama iz istorije. Na primer, krvavo gušenje demokratskog pokreta iz 1989. godine. Deset godina „Kulturne revolucije“ se jedva i spominju. Isto važi i za takozvani „Veliki skok napred“ koji je, krajem 50-ih godina, survao Kinu u period katastrofalne gladi, od koje je umrlo više od 30 miliona ljudi. I danas ćete u kineskim udžbenicima iz istorije uzalud tražiti broj žrtava. Novinar Li Datong kaže da se zvaničnoj verziji istorije u Kini jednostavno ne može verovati:

„Trenutno su svi prikazi kineske istorije lažni. Nema nijednog koji je istinit, sve je laž.“

Li, koji je zbog svog kritičkog stava odavno „na ledu“, kaže da Komunistička partija „kontroliše svaki aspekt izveštavanja o istoriji u medijima. To se odnosi i na udžbenike, novine, film, radio i televiziju, književnost i umetnost, na sve“.

Kini je potrebna renesansa

U Kini postoji čitav niz institucija koje se staraju o tome da alternativne intepretacije istorije ne dopru do javnosti. Takav je, recimo, centralni istraživački biro za istoriju partije, koji je direktno podređen Centralnom komitetu KP. Tu je i Centralna služba za štampu i publikacije, koja nije ništa drugo do centralni organ za cenzuru. Li Datong kaže:

„Potreban nam je pokret sličan renesansi na Zapadu, sličan vremenu prosvetiteljstva. Moramo se baviti kompletnom istorijom da bismo iz nje mogli da izvučemo pouke. Ali, to bi, naravno, značilo kraj jednopartijskog sistema“.

Autori: Rut Kirner / Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković