Kipar - 60 godina državnosti a nikom nije do slavlja
16. avgust 2020.
Na ostrvu je sredinom avgusta prevruće. Zbog toga Kiprani ne proslavljaju dan nezavisnosti 16. avgusta već 1. oktobra, kada minu letnje žege. Ali, Kipru ustvari nije do slavlja, s obzirom da je ostrvo podeljeno već 46 godina - od kiparskog rata. Na severu žive turski, a na jugu grčki Kiprani. Između njih su čelična ograda, osmatračnice i Plavi šlemovi Ujedinjenih nacija, koji dele dva naroda.
„Ne znam šta je sada ujedinjenje"
Ali, koga god na Kipru da pitate: Verujete li u ponovno ujedinjenje? Kako bi trebalo da grčki i turski Kiprani žive zajedno? Odgovara se najčešće sleganjem ramenima. Niko ne može to da zamisli. Jula Kucoftides iz primorskog grada Pafosa na jugu Kipra vrti glavom.
„Ujedinjenje, ne znam šta je sada ujedinjenje. Teško je. Veoma je teško."
Jer, nikada u Pafosu više neće biti kao što je bilo u njenom detinjstvu. Tada su grčki i turski Kiprani živeli zajedno u istom gradu. Jula pokazuje rukom na hamam, nedavno renovirano tursko kupatilo u Pafosu i seća se vremena pre 1974.
„Tamo, u hamamu su zajedno bili grčki Kiprani i turski Kiprani; i svuda, takođe i na našoj pijaci smo bili u jako dobrim odnosima. Veoma dobrim."
Prebacivanje krivice
Sve to je nestalo sa letom 1974. Grčki nacionalisti su izveli puč i hteli da čitavo ostrvo pripoje Grčkoj. Ali, to je sprečila turska armija. Ona je zvanično zauzela severni deo ostrva, kako bi zaštitila turske Kiprane. Ali, armija je takođe proterala desetine hiljada grčkih Kiprana iz njihovih domova, koji su spas potražili na jugu ostrva.
S druge strane su svi turski Kiprani morali da napuste južni deo ostrva i nasele se na severu. Od tada ova dva naroda žive striktno odvojeni i jedan drugom prebacuju krivicu za podelu ostrva.
Odrastati bez predrasuda
Grčka Kipranka, Andri Kristofidu želi da se to prevaziđe. Ona se zajedno sa turskim Kipranima angažuje na pomirenju. Pri tom ovoj 27-godišnjakinji ponovno ujedinjenje nije uopšte toliko važno.
„Ne znam da li će se to dogoditi za mog života. Nama je prvenstveno u interesu da spojimo ljude, ljude različtih etničkih grupa. Pa čak i ako se ni to ne dogodi, ljudi bi konačno trebalo da odrastaju bez ovih užasnih predrasuda prema drugoj etničkoj grupi; oni bi trebalo da u drugima vide samo ljude", zaključuje Andri Kristofidu.