Klaus Kinkel – samokritični liberal
6. mart 2019.On je bio glavni nakon Hansa Ditriha Genšera, najvažnijeg ministra spoljnih poslova. Liberal Klaus Kinkel, koji je umro u ponedeljak (4.3.2019.) u 82. godini, radio je najpre decenijama za jednog od najvažnijih nemačkih ministara spoljnih poslova „Bonske Republike“. Kada je Hans Ditrih Genšer podneo ostavku 1992. godine, nakon što je 18 godina bio na funkciji šefa nemačke diplomatije, nasledio ga je upravo on: Klaus Kinkel.
Samo godinu i po dana ranije, tada visoki državni činovnik Kinkel, rođen 1936. u Mecingenu pored Štutgarta, postao je političar.
Prvi civil na vrhu BND
Prethodno je, od 1979. godine, Klaus Kinkel skoro četiri godine bio na čelu nemačke obaveštajne službe BND, upravljajući njome odlučno, ali savesno. Bio je prvi civil na čelu jedne nemačke tajne službe.
Početkom decembra 1990. godine, nakon nemačkih izbora na saveznom nivou, taj diplomirani pravnik preuzeo je upravljanje Ministarstvom pravde u kojem je nekoliko prethodnih godina bio državni sekretar. To je bila činovnička funkcija, jer on u to vreme nije pripadao nijednoj političkoj partiji. A onda je sa 55 godina postao ministar spoljnih poslova i vicekancelar. Istovremeno je od 1993. do 1995. bio predsednik nemačke Liberalne partije FDP i član nemačkog parlamenta Bundestaga.
Dve godine na funkciji šefa FDP ostale su samo mala epizoda. Zapravo je Kinkel bio prisiljen da dođe na čelo Liberalne partije, kako bi sprečio dolazak protivkandidatkinje na čelo stranke. „To sam morao da budem ja, iako to nije bilo za mene“, rekao je kasnije u intervjuu. Kinkel je na kraju, suočen s oskudnim izbornim rezultatima, potisnut sa te funkcije od strane stranačkih kolega koji su se borili za moć i vlast. Sam sebe je jednom opisao kao „švapskog Rabauza“ iz pokemona, koji je „uvek važio za solidnog i pouzdanog“ igrača.
Nemačka i Savet bezbednosti
Kinkel je određivao nemačku spoljnu politiku nakon blokovske podele Evrope i Hladnog rata. On je bio prvi nemački političar koji je odlučno istakao zahtjev za stalnim mestom Nemačke u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. To telo još uvek odslikava svetski poredak s kraja Drugog svetskog rata, ne uzimajući u obzir „sve veći značaj Japana i ujedinjene Nemačke“, upozorio je tada Kinkel.
No, njegovi pledoajei ostali su bez uspeha. Zaustavljeni su i blokirani od strane etabliranih, stalnih članica Saveta bezbednosti, uključujući i zapadne saveznike. Ali politički, oni su i danas relevantni. Tipično za Kinkela bio je način na koji je otvorio debatu. On nije razmišljao konvencionalno i u zadatim političkim okvirima – razmišljao je u velikom stilu. Za mišljenje se javio neko ko je želeo debatu. Pokrenuo ju je zato što je smatrao da je to neophodno, ne vodeći računa o političkim konvencijama i ograničenjima.
Prošlog proleća oglasio se u listu „Augsburger algemajne“, u svom najverovatnije poslednjem velikom političkom intervjuu, govoreći o rastućoj odgovornosti Nemačke u svetu. „Često stojimo po strani, gledamo, kritikujemo, dajemo novac“, rekao je on. „Uzdržanost Nemačke bila je ispravna u posleratnom periodu, ali ta vremena su prošla. Primer je vojna operacija pod vođstvom SAD u Siriji. Ona nije prošla bez svog šou-efekta, pa ipak SR Nemačka kao najveća ekonomska sila u Evropi ne može doći i reći: „Mislimo da je ispravno to što radite, ali mi nećemo da učestvujemo“, podvukao je u intervjuu Kinkel. To se uklapa u njegovu debatu o ulozi Nemačke u svetu i Evropi, sa kojom nemačka politika teško izlazi na kraj.
Srebrenica: Zakazali UN, NATO, EU i ja
U retrospektivi, Kinkel se žalio što nije mogao da učini više i pored toga što je bio „ministar spoljnih poslova velike i bogate zemlje“. To što je učinio bilo je za njega suviše malo. To se posebno odnosi na jedan od najtežih momenata tokom njegovog mandata na mestu šefa nemačke diplomatije: masakr nad oko 8.000 bosanskih muslimana u Srebrenici 1995. godine. To je bio najveći ratni zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata. U junu 2015. godine, Kinkel je za bosanski program DW genocid u Srebrenici prokomentarisao rečima: „Prema mom mišljenju zakazao je UN, zakazao je NATO, zakazala je Evropska unija i konačno, zakazao sam ja. (...) Kasnije je bilo teško razumeti da međunarodna zajednica – moram tako da kažem – nije bila u stanju da zaustavi tu strašnu klanicu.“ Ako se to zna, onda je jasno da se katoliku Klausu Kinkelu poslednjih godina veoma dopadao nedvosmisleni i otvoreni stil pape Franje i njegove, kako je jednom prilikom rekao, „jasne formulacije“ o zadacima politike. S papom je Kinkel imao još nešto zajedničko: dan rođenja. Obojica su ugledali svet na isti dan, 17. decembra 1936. godine.
„Zauvek nas je napustio veliki nemački patriota i veliki Evropljanin“, rekao je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker na vest o smrti Klausa Kinkela. Kao nemački ministar spoljnih poslova, on je „postavio temelje kojim se ponovo ujedinjena Nemačka usidrila u srce ujedinjene Evrope“. I kancelarka Merkel, koja je s Kinkelom sedela u vladi Helmuta Kola, izjavila je da je on bio „veliki liberal i beskompromisni borac za slobodu i demokratiju“.
„Želeo sam sâm da odlučim, kada da odem i imao sam osećaj da je sada pravi trenutak“, rekao je Kinkel 2002. On je na poseban način bio i ostao deo Bonske republike. Iza njega nisu ostale nikakve autobiografske knjige, nikakvi ishitreni politički manevri, nikakva unutarpartijska nadmudrivanja niti tvitovi. Ostala je samo njegova vila pred kapijama Bonske Republike.