Ko je dovoljno važan da bi bio otrovan?
21. septembar 2020.
Od kad se pojavila prva informacija da je Aleksej Navaljni otrovan, mnoge marionete Kremlja su iznosile međusobno suprotstavljene verzije o tome šta se zapravo zbilo. Te priče ne bi bile vredne komentarisanja da prošle sedmice nisu pozlaćene sa zvaničnog mesta. Stalno predstavništvo Rusije pri Evropskoj uniji poslalo je katalog pitanja onima koji upiru prstom na rusko rukovodstvo i službe.
Odmah je međutim jasno da na većinu ovih „pitanja“ nije moguće dati odgovor jer ona nisu baš prava pitanja već više sofizmi u stilu „da li je istina da više ne pijete konjak ujutru?“
„Da li je slučajnost što su neka lica, koja su išla sa gospodinom Navaljnim u Sibir, odmah posle incidenta napustila Rusiju i otišla u Nemačku?“ – tako providno autori upitnika navlače stvar na verziju koja se već čula u ruskim medijima. Suština te verzije je da, ako je Navaljni i otrovan, onda je to učinila njegova saradnica Marija Pevčih koja je tobože flašicu sa otrovom odnela sve do Nemačke.
Savršeno je nepoznato kakav bi odgovor na to pitanje mogli da daju u Evropi.
No znakovitije i skandaloznije je što u zvaničnom ruskom upitniku mesta nalazi još jedna popularna propagandna teza: „Zašto bi ruska vlast 'trovala' Alekseja Navaljnog s obzirom da on, prema nedavnoj anketi Centra Levada, dostiže dva odsto podrške?“
Pokušaj da se uveže popularnost političara sa slučajem njegovog trovanja nužno izaziva kontra-pitanje: koliku popularnost treba da uživa neki političar kako bi ga ruska vlast smatrala dostojnim trovanja?
Nažalost, Navaljni nije prvi čovek za kojeg se smatra da su ruske vlasti pokušale da mu naude. Boris Njemcov, Sergej Srkipalj, Aleksandar Litvinjenko, Jemeljan Gebrev, Vladimir Kara-Murza Mlađi, Petar Verzilov, Zelimkan Hangošvili – to je tek delić spiska onih na koje je, uspešno ili ne, izvršen atentat u poslednje dve decenije.
Lako je primetiti da te ljude ne povezuje visoka popularnost niti to što su realna pretnja režimu u Moskvi. Povezuje ih to što su na ovaj ili onaj način silno razjarili rusku vlast ili službe. Tako gledano, Navaljni je samo nastavak te logike. Suludo deluju tvrdnje da ruske vlasti uopšte nisu ni marile za tamo nekog „blogera“ Navaljnog.
Njegov život se poslednjih godina svodio na suđenja, racije, hapšenja, demonizaciju u režimskim medijima, huliganske napada na njega koji nikada nisu razjašnjeni – i posebnu pažnju koju su mu pridavale ruske službe. Treba li uopšte reći da to sve ne ide bez odobrenja sa vrha?
Pre tri godine je Navaljni na ulici napadnut zelenom kiselinom koja farba lice i u Rusiji je simbol kojim se obeležavaju tobožnji izdajnici. To je učinio jedan nacionalista odan Kremlju. Ako je takav napad tolerisan, koliki je onda korak između kiseline i otrova Novičok?
Jednostavno je objašnjenje za sofizme iz Moskve. Oni veoma podsećaju na slučaj malezijskog Boinga koji je oboren iznad istočne Ukrajine pre nekoliko godina – Moskva generiše stalno nove verzije događaja, zahtevajući od Nemačke, Evrope i cele međunarodne zajednice da ispitaju te verzije. Ako to bude odbijeno, iz Kremlja se nadigne gnev i priča o „dvostrukim standardima“.
Pri tome, ne mari što verzije događaja – u slučaju obaranja aviona kao i u slučaju Navaljnog – protivreče jedna drugoj, a uglavnom protivreče i zdravom razumu. Važno je da se stvori utisak kako postoji mnogo mogućih verzija i mnogo interpretacija i kako ništa nije sigurno.
No, za razliku od putnika i posade Boinga, Navaljni je preživeo i moći će da bude ključni svedok u slučaju trovanja. Drugo, sada ima više razloga da se upre prstom direktno u Kremlj. Treće, međunarodna zajednica je shvatila sa kim ima posla te ignoriše ruske sofizme i insistira na činjenicama.