Kontraevolucija među Srbima

Stenli Kjubrik je 1968. Srbima ponudio rešenje. Pre nego što se opredele za verski fundamentalizam koji negira Darvina vrli srpski intelektualci bi morali na obavezno doškolovavanje u bioskopske dvorane. Za one koji su vični računarima dovoljno je i nekoliko klikova na internetu. Filmska lekcija se zove „Odiseja u svemiru 2001".

Grupa čovekolikih praistorijskih luzera probudi se kraj crnog monolita koji je preko noći misteriozno stigao iz dubine svemira. Svaki polumajmun koji dodirne monolit biva zaražen mišljenjem. Tako su Kjubrik i njegov scenarista Artur Klark pre skoro pola stoleća zamislili ključni trenutak u postanju čoveka. Doduše, to nije baš pravljenje od blata, a nikome ne fali ni rebro. Ali kreacionisti bi mogli da shvate monolit kao antenu Svetog Duha, pa pristalice Darvinove teorije ne bi morale da se pred njima pravdaju što vide očiglednu evolucionu zaostavštinu u čoveku.

Evolucija pokrenuta naučnofantastičnim Svetim Duhom? E, ne može kod Srbadije! Nema kompromisa sa „Poreklom vrsta“, tom komunističkom izmišljotinom.

„Globalisti i ateisti koji danas u svetu zauzimaju najuticajnije pozicije, iz ličnih i globalističkih razloga afirmišu teoriju evolucije i finansiraju promotore ove teorije“, kaže se u peticiji nekoliko stotina uglednih Srba koji na tas staviše sve svoje akademske titule od doktora nauka do inženjera i tek ponekog popa. Sabrala se verujuća pamet u Srba te juriša na „neodarvinističku dogmu“ kao Sveti Đorđe na aždaju. Svi su oni u svojim profesijama svakodnevno koncentrisani na razne aspekte ljudskog bivstvovanja – molekularni biolog, filolog i ginekolog sigurno ne vide svaki dan isto. Ali ih povezuje jedna teorija – teorija svetske zavere koju su, zna se, skovali ateisti i globalisti, a sve protiv bogougodne istine o Adamu i njegovom rebru. U ovoj priči je kodna reč „Soros“ zamenjena rečju „Darvin“.

Na portretu koji je naslikao Džon Kolijer,  Darvin uoči svoje smrti aprila 1882. onako belobrad i sed više liči na starozavetnog Boga nego na dalekog majmunskog rođaka. Upravo to je glavna teza srpskih kreacionista – bogolikost, a ne majmunolikost čoveka je za njih toliko očigledna, da bi Darvina rado preparkirali na groblje bezbožničkih ideja, samo da mogu.

A možda će i moći, jer bivši muftija Zukorlić na privremenom radu kao šef Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo Narodne skupštine Republike Srbije nije u ljubavi sa Darvinom ali jeste sa Alahom i – Vučićem.

Bogolikost, a ne majmunolikost čoveka je sa naučnog stanovišta apsurdna ideja, jer Boga ko je video – video, ne može da nam ispriča.  A majmuna je video svako – pa makar Čitu u filmovima o Tarzanu. No, snagu očiglednog u Srbiji ne treba precenjivati. Znamo još od Tertulijana naovamo da vernici ne veruju uprkos apsurdu već zahvaljujući njemu: Credo quia absurdum. Sad je pitanje da li će tertulijanska logika, po kojoj je nešto tačno jer je nemoguće, prosvetliti Odbor, pa onda i Skupštinu. Da li će poslanici, potreseni poput hrišćanskih Drhtavaca, mada toliko puta politički preobraćeni, doživeti svoju konačnu religioznu katarzu na osnovu Peticije, te sve uz pojanje (ali i uz Zukorlićeve odabrane ajete) isterati darvinovsko đavolje seme iz srpske nauke i obrazovanja?

Desetkovanoj prosvećenoj Srbiji ionako ne ostaje ništa drugo osim da pod hitno stupi u kontakt sa naslednicima autorskih prava Stenlija Kjubrika. Možda još negde u producentskim magacinima postoji maketa onog monolita. Možda nije kasno da se u Odbor pa i u skupštinsku salu unese taj artefakt. Možda bude isijavao inteligenciju, makar kao placebo. Pa kada Zukorlić krene da otvara raspravu nešto mu šapne: Muamere, bre! To nešto je slabašan glas razuma iz dubine svemira. I jedva čujni šapat Tvorca, makar na filmu, zna pokrenuti sveukupnu revoluciju. Pardon, evoluciju.