Koraks – lekar treznih definicija

piše: Vladimir Pištalo

Ovih dana u Beogradu izlazi (već je promovisana, ali će se zbog greške u štampanju pojaviti tek posle Nove godine ) knjiga The Best of Corax, koja predstavlja izbor najboljih političkih karikatura Predraga Koraksića Coraxa. Sećam se da me je sa Koraksom u Njujorku upoznao Stojan Cerović. Začudio sam se kada sam ga prvi put pogledao u oči. To su velike, oštre i zelene oči. Oči čoveka sa kojim se nije šaliti. One neće prećutati ono što vide.

Devedesetih godina smo živeli između dobrog i lošeg policajca, između gluposti i zla. U našem vremenu televizija nije bila prijatelj treznih uvida. Koraks je bio jedan od ljudi koji su obolelu stvarnost lečili treznim definicijama.

A ko je dominirao srpskim svetom iz devedesetih?

Oni.

Čovek nalik na besno prase i žena nalik na duševno bolesnog hrčka... Oni su gledali svetle perspektive sa Titanika. Sa svećom u ruci vozili su avion pun Munkovih krikova. Piramida od naoružanih majmuna čuvala je njihovu kulu od karata.

Ona.

...je nosila zvezdaste haljine. Volela je zvezdaste pokrivače. Smrt je gledala sa zvezdama u očima. On je presecao svečanu vrpcu za njen zamak od peska.

On.

...je gurao sunce nadole prstom dok mu je debela glava sijala kao sunce. Prema njemu su se okretali saradnici – suncokreti. Kao ktitor držao je porušenu bogomolju. Farbao je noć preko dnevnog pejzaža. Čvorovići su nosili njegovu sliku. Stajao je na komadu zemlje sa sankcijama koje su nosili mali ljudi. Panduri su bacali glave uvis da ga pozdrave. Od njegovih golih grudi odbijali su se upitnici. Kosturi su glasali za njega. Zapušio je uši pendrecima. Vreme mu je isticalo na uši. Umnogostručena smrt mu je odavala počast u špaliru.

Nekad su Koraksovi crteži zaista bili proročanski. Čovek sa zatvorskom senkom pokrenuo je domine koje su rasle, idući u krug, i od kojih će zadnja kao nadgrobna ploča pasti na njega. Novu 2000. godinu su mu čestitali prvo Ujka Sem, večito nasmejani đavo, smrt i Minhauzen koji je lebdeo na đuletu. Vračara mu je videla zatvor na dlanu. Velika ruka je držala njegovu nit. On se parao kao linea. Njegova glava je bila poslednji list koji je čekao da opadne sa grane. Kosturi iz grobova su razapeli konop da ga sapletu. On je spavao u koferu. Zurio je kroz rešetke od kostiju. U paklu su ga Tuđman i nasmejani đavo gledali na televiziji. Vuk je u jednom trenutku u ogledalu ugledao ovcu. Lav se pretvorio u zeca i pobegao sa scene.

Ponekad su strategije pesnika i karikaturiste vrlo slične.

Dok sam uz pomoć ove knjige ponovo preživljavao protekle godine (a to nije prijatno iskustvo), obratio sam pažnju na Koraksove preovlađujuće teme.

Jedna je tema poslušnika.

Mira je kao devojčica ležala na stomaku i vadila poslušnike iz poklon-paketića. Milošević je te poslušnike kupovao, skidao s rafova, koristio ih za skok s motkom. Tom celom menažerijom čistio je cipele. On je svirao na njima kao na timpanima. Oni su kao elektroni – leteli oko njega. Jedan na drugoga su udarali pečate. Jedan drugoga su uključivali i isključivali. On ih je menjao kao pregorele osigurače. Presovao ih je u svoj lik. On je bio fasada koju drugi podupiru. Svi su oni bili fasade, polovni ljudi, građevine kojima fale cigle. To je bio svet marioneta koje imaju marionete.

Pređimo sada na temu nasilja oličenog u pendreku. Sloba je podupirao Srbiju pendrekom na ivici ponora. Panduri su dodavali pendrek kao štafetu jedan drugom. Sloba je nosio krunu od pendreka. Podšišao pendreke pod prozorom tako da izgledaju uredno. Savijao je pendreke u paragrafe, pretvarajući silu u zakon.

Kontejner i bezdan su neki od stalnih tema.

Sloba je birao saradnike iz kontejnera. Gladni su čekali na kontejner kao na narodnu kujnu. Majmuni su pratili Miloševića u njegovom državničkom kontejneru.

Crnčević je poveo drugove sa ovnom u juriš na vrata koja vode u bezdan. Cela bulumenta je kao u snu letnje noći pošla igrajući na nepostojećem mostu nad provalijom. Koštunica je, sa preživarskim izrazom, dremao u čamcu koji klizi ka bezdanu.

Tu je i tema čudovišta.

Mira je kao gusenica jela list Srbije. Sloba je držao krokodilsku šapu na Borbi i grlio strane pregovarače pipkom hobotnice. On je presecao lanac čudovištu iz močvare. Hranio je čudovišnog Šešelja poslušnicima i zalivao ga kao biljku mesožderku.

Dodajmo teme pajaca, krađe, laži, slepe pravde.

Jović i Mesić otimali su se oko kape pajaca. Pajac je glasao za Slobu a ovaj ga je džepario. Sloba je krao Deda Mrazu iz vreće, pljačkajući budućnost. Među Miloševićevim poslušnicima redovno je na đuletu lebdeo Minhauzen. Razočarana pravda jurila je smrt koja joj je ukrala Tuđmana. Koraksovi stalni likovi su i Đavo bleskasto, skoro dobrostivo osmehnut, i generalizovani obični čovek sa veselim očima, koji je svojim glasanjem doprineo da situacija postane i ponorna i kontejnerska.

Kao mlad čovek, Koraks je učio boks da bi išao na zemunske igranke. Čamac je par puta tonuo pod njim na uzburkanom Dunavu. Život proživeo sa Beogradom i Zemunom, zna kafane, pijace, pijance i pesnike. Prijateljevao je sa velikim brojem beogradskih oriđinala. Jedan od njih je Duško Radović.

Nekad se upitam da li je baš on, u smutnim vremenima drugim sredstvima, nastavio sveta Radovićeva obraćanja Beogradu.

Bez oaza čistote kakvo je Koraksovo delo, naše brutalno vreme bi izgledalo još gore.

Džejms Džojs je govorio da veruje u moć iskrene, poštene duše.

Jedna od božjih zapovesti, u slobodnom prevodu, je: Ne budi lažni svedok! Koraks je ispunio tu zapovest.