Ima jedna američka poslovica koja glasi: „Nema besplatnog ručka“. To znači da uvek neko plaća ceh. A to važi i za jeftino meso koje potrošači u najbogatijim industrijskim zemljama tako rado kupuju.
Nakon što su stotine istočnoevropskih radnika u nemačkoj klanici „Vestflajš“ (Westfleisch) u Kosfeldu proglašene pozitivnim nakon testiranja na korona-virus, jedna stvar je postala jasna: U aktuelnoj krizi su oni ti koji pre svih moraju da plate jeftino meso – u najgorem slučaju i sopstvenim životom.
Doduše menadžment trećeg po veličini preduzeća za preradu mesa u Nemačkoj izjavljuje da su odgovorni prema svojim radnicima. Međutim, „njihovih radnika“ u klanicama uopšte nema tako mnogo, jer kompletna ta privredna grana u stvari samo angažuje druge firme za koje rade rumunski, bugarski ili poljski radnici.
Niko ne oseća odgovornost
„Vestflajš“ i druge klanice čine sve da smanje sopstvene troškove. Ali zvanično, one nemaju ništa sa povremeno neljudskim uslovima u kojima ovde u Nemačkoj žive stotine radnika iz inostranstva koji kod njih rade.
S druge strane, firme koje posreduju i dovode te radnike prebacuju odgovornost na politiku. Ona je, kažu, odgovorna za zdravlje i bezbednost na radu. Ali „politika“ u tako paušalnom smislu ne postoji. Postoji odgovornost na opštinskom, pokrajinskom i saveznom nivou. A ako je reč o uslovima u kojima žive radnici u industriji mesa, onda sve te nivoe ujedinjuje samo jedno: prebacivanje krivice na drugog. Ili još bolje: za sve optužiti „kulturu skretanja pogleda“, kako to čini ministar za rad Severne Rajne-Vestfalije. Ipak, nijedan političar nije prisiljen da ukine te loše uslove, čak i ako on sam za njih nije direktno odgovoran.
Nije državna tajna to u kakvim bednim uslovima u Nemačkoj žive radnici iz istočne i južne Evrope. Svi to već godinama znaju: i menadžeri „Vestflajša“, i posredničke firme, vlasti i lokalna policija, predsednik okruga Kosfelda, pokrajinska vlada, pa čak i Savezna vlada Nemačke. I ljudi koji tu i okolnim selima žive sve to znaju. Oni svakodnevno u samoposluzi ili u obližnjoj pekari susreću radnike „Vestflajša“ i drugih velikih klanica. Loši uslovi u kojima ti ljudi rade i žive nisu do sada gotovo nikome smetali. Samo se kratko moglo čuti: „Pa niko nije prisiljen da dođe u Nemačku da bi ovde zaradio više novca nego u svojoj zemlji.“
Visoka cena jeftinog mesa
Korona je, međutim, to promenila. Ako sada po tri ili četiri radnika moraju da žive u jednoj sobi, onda se opasni virus širi izuzetno brzo. I on se ne zadržava samo kod stranih radnika, već preti svim stanovnicima. Da li je cinično ako se zaključi sledeće: Bez pandemije ti mizerni uslovi u kojima istočnoevropljani žive i dalje ne bi nikome smetali?
Skandal ima i međunarodnu dimenziju koja se proteže dalje od istočnoevropskih radnika. Nemačka industrija mesa proizvodi u međuvremenu toliko mnogo i toliko jeftino da se izvozi čak i u Kinu. Preduzeća rade u uslovima svetskog tržišta i uspevaju da se na njemu takmiče svojim cenama. A cene vrše pritisak na proizvođače, na seljake – koji su prisiljeni da gaje svinje za tov u uskim svinjcima i da ih kljukaju antibioticima kako se ne bi razboljevale. Hrane ih sojom ili kukuruzom koje jeftino kupuju u Južnoj Americi. A tamo se pak uništavaju velike površine prašuma kako bi moglo da se uzgaja još više hrane. To na kraju šteti klimi i zbog toga cene zemljišta eksplodiraju.
Visoku cenu jeftinog mesa na kraju plaćamo svi mi. Antibiotici u mesu dovode do toga da ljudi postaju imuni na njih. Proizvodnja mesa zagađuje i podzemne vode, jer se na poljima previše koristi veštačko đubrivo.
Svi znaju šta bi trebalo da se uradi
Sve to je dobro poznato kako u industriji, tako i u politici. I svi znaju šta bi zapravo moralo da se uradi protiv toga: stvoriti manje, decentralizovane pogone koji nude kvalitet umesto kvantiteta. Možda će ta preduzeća manje da zarađuju, jer se izvoz svinjskih nogu i ušiju u Kinu više neće isplatiti. A prilično je sigurno da bi onda i svinjetina u Nemačkoj mogla znatno da poskupi.
Pritom sve ankete potvrđuju: ogromna većina Nemaca zalaže se za promene u agrarnoj politici. Potrebna je snaga karaktera, hrabrost i vođstvo kako bi se tu ostvario napredak. A ne da se gaji „kultura skretanja pogleda“.