Krajnje je vreme da se zaštite žene i deca

Dugi hodnici na putu do kupaonica, toaleti koji se ne mogu zaključati, zajedničke prostorije bez privatne sfere. To je svakodnevica u brojnim izbegličkim smeštajima. I to nije okruženje u kojem su žene i deca zaštićeni od nasilja i seksualnih napada. Ili u kojima se osećaju sigurnim nakon što su od takvog nasilja pobegli ili su ga tokom bega morali doživljavati.

Žene i deca, koji traže azil, a koji borave u zajedničkim izbegličkim smeštajima su posebno ranjivi. Tamo gde su ljudi prisiljeni da žive na malom prostoru, bez zaposlenja i teško traumatizovani raste nasilje koje se često prazni na slabijima. A oni često ćute iz straha. To da žene i deca skoro nemaju mogućnost da se povuku, nemaju društvenu mrežu, ne govore jezik zemlje u kojoj borave i ne znaju gde da traže pomoć, dodatno olakšava napade. Iza napada može stajati nasilni partner, nametljivi sustanar, čuvar ili volonter koji se nameće deci i seksualno ih zlostavlja.

Do sada je problematika jedva stizala u udarne vesti. Ali broj nepoznatih slučajeva bi mogao biti veliki, a na to upozoravaju i stručnjaci u savetovalištima za migrantkinje i u sigurnim kućama, Nemački institut za ljudska prava i nezavisni opunomoćenik za pitanja seksualnog zlostavljanja dece. Oni navode da je hitno neophodan koncept zaštite.

Tu spada i promena građevinskih preduslova: recimo posebni delovi zgrada za one koji sami putuju i samohrane majke. Nemački grad-pokrajina Hamburg želi kao ad hoc rešenje da u jednom velikom prihvatilištu postavi posebne šatore samo za žene – sve dok postoji manjak priuštivih stanova. No tu spada i to da prilikom izdavanja dozvole za prihvatilište za izbeglice mora biti priložen odgovarajući koncept zaštite koji će nadležne službe redovno kontrolisati upravo onako kako je to propisano za domove za osobe sa posebnim potrebama i dečija obdaništa.

U najmanju ruku toliko su važne i pravne odluke. Jer komplikovano pravo na azil i pravo stranaca često su u sukobu sa brojnim pozitivnim zakonima zaštite koje imamo. Na primer kada je reč o porodičnom nasilju policija može izbaciti počinioca iz stana, ali šta se dešava kada muškarac ima takozvanu obavezu mesta boravka i boravište sme da promeni samo uz dozvolu vlasti? A šta se događa kada žena koja je ugrožena napadima mora da traži sklonište u sigurnoj kući u drugom gradu, ali takođe podleže odluci o obaveznom mestu boravka? Ili kada je njeno pravo na azil povezano sa muževim i ona strahuje da će biti proterana napusti nasilnika?

To su samo neka od čitavog niza kompleksnih pitanja koja se nanovo postavljaju kod svakog slučaja nasilja, silovanja i seksualnog napada na decu. U tom smislu postoji malo iskustva da bi se ponudili odgovori, takođe postoji neodređen prostor za manevrisanje – i jedan često, veoma često, dug birokratski put koji jedno sigurno ne garantuje: brzu pomoć za žene i decu pogođene nasiljem.

Ova pitanja sada moraju da dođu na dnevni red – iako su brojne opštine razumljivo trenutno preopterećene time da pridošlice uopšte zbrinu. Ali kako ćemo u budućnosti zbrinuti žene i decu izbeglice, koje standarde ćemo propisati i kako ćemo izgraditi zgrade za njih, koliko će biti senzibilizovani i kvalifikovani službenici, kakva će biti podrška na licu mesta i ko će biti osobe od poverenja na tim mestima, koje nadležne službe će biti zadužene za koje hitne slučajeve – mnogo detalja koje treba regulisati.

To inače nije stvar slobodne procene. To je naša obaveza – ne samo moralna. Zaštita od rodno uslovljenog i seksualnog nasilja je u skladu sa zadacima međunarodnih konvencija o ljudskim pravima koje je Nemačka potpisala.