Kristofer Hil: Kosovo nije moglo preko noći
3. jun 2019.
„Žao mi je što 2019. godine i dalje imamo pet članica EU koje još nisu priznale Kosovo. Razumem razloge jer, iskreno, svako ima svoje Kosovo“, kaže Kristofer Hil u ekskluzivnom intervjuu za DW.
„Ali ako me pitate za moj stav, voleo bih Kosovo koje je postalo nezavisna država jer su njegovi ljudi hteli da bude nezavisno, ali da ta nezavisna država bude prihvatljiva susedima i celoj Evropi. Ima još mnogo posla“, dodaje naš sagovornik. „Mislim da pitanje Kosova ostaje pitanje koje deli Evropu od njenog cilja da postane celovita i u miru.“
Kristofer Robert Hil (66), danas profesor diplomatske prakse Univerziteta u Denveru, je tu diplomatsku praksu počeo da stiče još kao 26-godišnjak kada je krajem sedamdesetih poslat u američku ambasadu u Beogradu. Službovao je kao ambasador u Južnoj Koreji, Iraku, Poljskoj i Makedoniji, ali je do danas u javnosti najviše upamćen kao specijalni američki izaslanik za Kosovo tokom dve godine ratnog sukoba.
Kao američki predstavnik bio je deo čuvene trojke zajedno sa evropskim izaslanikom Volfgangom Petričem i ruskim izaslanikom Borisom Majorskim.
U jednom tekstu nedeljnika Cajt (maj 1999.) je Kristofer Hil opisan kao „šatl-diplomata“ koji je „hitao tamo-vamo između Beograda i Prištine“ i kao čovek od najvećeg poverenja Ričarda Holbruka, kojem je pomagao još u smirivanju sukoba u Bosni.
„Ambasador Hil najčešće na Kosovo dolazi bez ikakve pratnje, osim vozača službenog opela, inače marinca. Ovaj podatak dovoljno govori o njegovom 'poznavanju terena' i tome koliko se bezbedno oseća čak i u onim delovima pokrajine koji nisu dostupni ni policiji“, pisalo je (jun 1997.) u jednom portretu koji je objavila Naša borba.
„Stolica SAD je prazna“
Dvadeset godina kasnije, prema Hilovom mišljenju, Vašington je praktično digao ruke od kosovskog pitanja. Kaže da „unilateralziam“ administracije Donalda Trampa čini da Sjedinjene Države „postanu nevažne tamo gde bi trebalo da budu važne“, kao recimo u rešavanju preostalih pitanja na Balkanu.
Hil se osvrće i na promenu u Stejt dipartmentu na čije je čelo Tramp aprila prošle godine umesto Reksa Tilersona postavio Majkla Pompea.
„Nadao sam se da će gospodin Pompeo bolje razumeti ova pitanja nego teksaški menadžer za naftu i gas Reks Tilerson, ali to traje duže nego što nalazim da je prihvatljivo. Evropa ovo zbilja mora da vidi kao 'čas Evrope'. Evropa ovime treba da se bavi znajući da je stolica Sjedinjenih Država prazna po nekim od ovih pitanja.“
„Kucnuo je čas Evrope“ je zapravo rečenica luksemburškog šefa diplomatije Žaka Poa izgovorena još 1991. povodom zaoštravanja u SFR Jugoslaviji. Nedavno je u intervjuu za DW bivši nemački diplomata Gert-Hinrih Arens podsetio na istu rečenicu, ocenivši da predstavnici Evropske zajednice „nisu imali mnogo pojma o Jugoslaviji“ kao i da je Kosovo nakon Dejtona bilo zanemareno pune tri godine.
O tome i Kristofer Hil kaže: „Kosovo je istorijsko pitanje kojim smo se konačno pozabavili 1998. i 1999. godine. Oni koji su tada smatrali da se problem može rešiti danas, a biti zaboravljen već sutra, nisu razumeli istoriju kosovskog problema.“
Za razliku od Hila, njegov nekadašnji kolega iz pregovaračkog tima Volfgang Petrič je pre nekoliko dana za DW rekao da je američko mešanje čak nepoželjno: „Ne bih voleo da su prisutni Vašington ili Moskva. Uostalom, to je evropski problem. To će biti rešeno, to mora biti rešeno u Evropi.“
Priča o teritorijama je „simptom“
Protekli dani doneli su podgrejane tenzije između dva samita posvećena Kosovu – onog u Berlinu, i dolazećeg, početkom jula u Parizu. Prošlog utorka su specijalne jedinice kosovske policije vršile hapšenja na severu Kosova što je zvanični Beograd ocenio kao „zastrašivanje Srba“
Sedmice između obeležene su nastupima predsednika Srbije Aleksandra Vučića u kojima tvrdi da je njegova ideja propala, ali tu ideju bliže ne iznosi – osim što kaže da se radi o „razgraničenju“. U međunarodnoj javnosti i štampi je „razgraničenje“ – ili „korekcija granica“, kako to kaže Vučićev kosovski kolega Hašim Tači – zapravo ništa drugo do razmena severnog dela Kosova za takozvanu Preševsku dolinu.
„Mislim da se pokreću duboke emocije svaki put kada se govori o teritorijama. Takođe se stvaraju presedani za druge teritorije“, kaže o tome Kristofer Hil. Razgovor o promenama granica Hil vidi kao „simptom“ problema i zato smatra da to nije čarobno rešenje.
„Ja bih ostavio teritorijalna pitanja kao vrstu završnog elementa bilo kakvog dogovora. U međuvremenu bi trebalo pričati o svim drugim problemima koji su primarni između Srbije i Kosova“, dodaje Kristofer Hil u razgovoru za DW.
On zaključuje da kao motivacija za „obnovljenu posvećenost“ kosovskom pitanju treba da posluži primer Severne Makedonije. I njen spor sa Grčkom je delovao kao večno pitanje, a sada deluje kao pitanje koje je konačno rešeno.