Nakon što se u Srpsku naprednu stranku učlanio svaki deseti građanin Srbije, u nju je zvanično ušao i virus. Posle terevenke u izbornoj noći, na kojoj niko osim ponekog novinara nije nosio masku niti se pridržavao mera opreza, na spisku obolelih našao se niz ličnosti iz vrha vlasti: Maja Gojković, Marko Đurić, Aleksandar Vulin i neki od državnih sekretara. Za razliku od običnih smrtnika koji na rezultate testova čekaju i po dve nedelje, svi su već zbrinuti.
Time je eksperimentalno dokazano da pretvaranje da je epidemija prošla, kako bi se održali izbori, uopšte ne štiti od koronavirusa.
Bolje obavešteni građani su to znali i ranije. Bilo je i mučno i komično gledati kako danima uoči izbora dnevni broj zaraženih varira između 91 i 96: svima je bilo jasno da brojka neće postati trocifrena pre zatvaranja biračkih mesta i da će skočiti čim izbori prođu. To se i desilo.
Štelovanje brojeva bilo je javna tajna. Dan nakon izbora, BIRN je, na osnovu uvida u podatke iz državnog informacionog sistema, dokazao da vlast i krizni štab kriju stvarne brojeve.
Možda se i nije moglo očekivati da režim stavi javno zdravlje ispred svog izbornog pohoda, ali pod isti modus operandi potpali su i ljudi koji to sebi nikako nisu smeli da dozvole: famozna struka iz kriznog štaba.
„Što se tiče priče o slabljenju virusa, narod je prihvatio da je to sada nešto mnogo slabije i da ne treba da se vodi računa o tome, a virus se slabo promenio u smislu sposobnosti da izazove teška oboljenja“, izjavio je pre dva dana epidemiolog Predrag Kon.
Mora se reći da je u pravu: neki ljudi su zaista počeli da veruju u prazne priče o tome da virus više nije strašan. Primera radi, poverovali su izvesnom Predragu Konu, koji je 27. aprila pričao kako „svi parametri pokazuju da virus nije opasan kao pre pet nedelja“, 25. maja da se „epidemija gasi“, te onda otišao na odmor u danima kada su lekari na prvim bolničkim linijama anonimno – jer drugačije se ne sme – alarmirali javnost da je situacija i dalje ozbiljna.
Građani su možda poverovali Dariji Kisić-Tepavčević, Konovoj koleginici iz kriznog štaba, koja je 25. aprila izjavljivala kako „indirektni pokazatelji apsolutno pokazuju da slabi sposobnost ovog virusa da izazove najteže forme bolesti“, a 19. juna da fudbalski derbi na punom stadionu „ne smatra skupom velikog rizika“.
Proćerdano je poverenje građana u krizni štab, i ono se može vratiti na samo dva načina. Prvi su ostavke članova kriznog štaba koji su svoje karijere i profesionalnu etiku stavili u službu stranačkog interesa. Drugi je nezavisna istraga o zataškavanju zvaničnih brojeva obolelih i umrlih, uz prateće optužnice.
Pošto taj film u Srbiji nećemo gledati, posledice će biti dalekosežne.
Za stavljanje pandemije pod kontrolu važno je da pravila ponašanja budu jasna i nedvosmislena, da su mere svrsishodne i da ih se pridržavaju svi. U protekla četiri meseca gledali smo tri potpuna zaokreta u odnosu države prema situaciji, a sad nam se sprema četvrti, članovi kriznog štaba protivrečili su i jedni drugima i sami sebi, a propisi poput zabrane kretanja ili javnog okupljanja primenjivali su se u zavisnosti od toga ko ih krši i da li pri tom drži baklju.
Građani se osećaju prepušteni sami sebi i uveliko se prema pandemiji odnose oslanjajući se na sopstvene procene, a to je recept za propast. Meni se čini da opasnost još nije prošla pa nosim masku i dezinfikujem sve što kupim u supermarketu, a komšiji se čini da je to bezopasni sezonski grip pa liže prst listajući novine u kafiću. Ni on ni ja ne slušamo šta govori krizni štab jer se pokazao kao izvor kontradiktornih informacija – uzdamo se u lični osećaj.
Neki će vođeni ličnim osećajem naterati radnike da rade u nebezbednim uslovima, neki će tokom policijskog časa hteti samo da trknu nešto da obave i završiti u zatvoru. Niko neće slušati šta priča krizni štab nego će gledati šta rade ljudi iz okoline, i teško ih je nakon svega kriviti zbog toga.
Spasavanje reputacija je uveliko u toku: objašnjavaju nam da ovo nije „drugi talas“ nego „drugi vrh prvog talasa“, jer tako možemo da se pretvaramo kako niko nije proglasio da je virus pobeđen dok traje izborna kampanja.
Za razliku od marta, kada je predsednik o gastarbajterima pričao kao o malaričnim komarcima, trenutno su glavne kliconoše studenti. Dakle, ne izbori na kojima je tri miliona ljudi pipalo iste olovke, ne masovni stadionski performansi po principu „hleba i igara“, ne stranački mitinzi na kojima se političari bacaju u masu, nego – studenti.
Pitanje je dana kada će predsednik Srbije opet sazvati vanrednu konferenciju za štampu na kojoj će lupati neodgovorni narod po ušima. Doduše, već ga je u tome preduhitrio stranački kolega i gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić, koji se u ulozi goniča marve zaneo do te mere da je izjavio kako je „narodu očigledno potrebno naređenje i motka da bi poštovao pravila“.
Ne sporim da narodu treba motka, ali sam siguran da se mnogi ne bi složili s Radomirom oko toga kakva treba da bude motka i ko treba da je drži.