Krnjača za stare i nove izbeglice

Nedaleko od centra Beograda, smeštene između romskog naselja i otpada, nekoliko baraka od devedesetih godina služi kao smeštaj za izbeglice. U ovom “centru”, koji je nastao kao smeštaj za prihvat proteranih iz ostatka bivše Jugoslavije, još uvek živi oko 100 Srba iz Hrvatske.

Slične sudbine

Jedna od njih je i 74-godišnja Jela Vuksa koja u poslednje vreme dane provodi posmatrajući autobuse koji dovode nove izbeglice. “U ovom ima puno dece. Nadam se da će ih smestiti u neku od boljih baraka”, kaže Jela gledajući novopridošlice s trema svoje barake. U prihvatnom centru Krnjača, kako se službeno zovu ove barake, od prošlog leta izbeglice iz devedesetih dele sudbinu sa ljudima iz Bliskog i Srednjeg Istoka. Baki Jeli oni ne smetaju. Jer i sama je prošla kroz isto i zna kako se osećaju. “Svako ko je prisiljen da napusti svoj dom ima težak život. Mi smo u sličnoj situaciji i razumem ih jer znam kako se osećaju. Deca su mala, ona ne shvataju šta se događa i brzo će sve zaboraviti”, kaže. I priseća se svoje sudbine. Kada je 1995. došla u Krnjaču, danima je plakala. Bila je prisiljena da napusti svoj dom u Zagrebu, kaže, i očajnički je gledala kako joj sin umire od gangrene koju je dobio nakon što mu je granata raznela deo noge.

Izbeglice i dalje stižu

U Krnjaču je pristigla s drugim sinom, ćerkom i suprugom koji nije dobro podneo život u novoj sredini. “Umro je od srčanog udara 2000. Nije mogao podneti da mu porodica živi u takvim uslovima, bilo ga je sramota i to mu je narušilo zdravlje”, kaže Jela. I iste stvari primećuje i kod sirijskih izbeglica. “Ni jedan roditelj ne želi da gleda kako mu deca odrastaju u ovakvim uslovima”, kaže Jela. Danas joj pomažu deca i unuci, donose šta joj je potrebno i stalno iznova pitaju zašto se ne želi da se preseli u starački dom. Ona ne želi jer je navikla na Krnjaču. I nije usamljena.

Kako kaže koordinator smeštaja Milutin Lučić, Vlada Srbije je pokušala da prerazmesti dugotrajne stanovnike Krnjače, ali mnogi to odbijaju. “Ako se presele, sami će morati plaćati račune i režije”, sleže ramenima Lučić. A mesta u smeštaju je sve manje. Jer usprkos dogovoru između Turske i Evropske unije o prihvatu izbeglica, dnevno iz Makedonije i Bugarske u Srbiju pristigne 200 migranata

Bolje im je da odu na sever

“Mi smo nešto između prihvatnog i tranzitnog centra”, kaže Lučić. Jer manje od jedan posto novopridošlih zatraži azil u Srbiji. Kod nekih starosedeoca u kampu, obnavljanje nekih baraka za novopridošle je izazvalo ljubomoru. No ona je, kako kaže Lučić, neosnovana.

“To su samo kozmetički zahvati na barakama spolja. Iznutra sve ostaje po starom”, kaže. Netrpeljivost prema novopridošlima se svodi na nekoliko izolovanih slučajeva. Starosedeoci jedino žale što tada nisu postupili kao izbeglice danas. “Da sam barem pobegao prema severu, u Nemačku ili Austriju”, kaže 55-godišnji Ilija Gašpar. I Slobodanka Babić, koja u izbegličkom kampu nudi reiki terapiju, se slaže s Ilijom. “Ovde ih ništa ne čeka. Oni moraju dalje. Srbija nije mesto za njih”.

Baka Jela sa svog trema dobacije: “Svakom ljudsko biću je potreban krov nad glavom”. Upitana šta ima da poruči novoj generaciji izbeglica ona kaže:" Jednoga dana, moraće da se zahvale premijeru što je primio njih toliko."