Kuda ide Kipar?
27. oktobar 2020.
DW: Na predsedničkim izborima u međunarodno nepriznatoj „Turskoj republici severni Kipar“ 18. oktobra, Ersin Tatar je izabran za novog šefa države. On se smatra pobornikom modela dve države na Kipru. Da li to znači da je podela ostrva sada zapečaćena?
Tomas Dic: Na Kipru nikad ne treba reći nikad, ali takođe ne treba imati ni prevelike nade. Tamo postoji mešavina veoma različitih interesa. Na kraju, to i Tatar mora uzeti u obzir. A zapravo, nije presudno to šta hoće on, već šta hoće Turska. Pored toga, čak i među njegovim pristalicama mišljenja o rešenju kiparskog pitanja nisu ujednačena. Prerano je reći da je ponovno ujedinjenje stavljeno ad akta.
-pročitajte još: Kipar - 60 godina državnosti a nikom nije do slavlja
Mustafa Akindžii, predsednik Severnog Kipra od 2015, veliki je pristalica ponovnog ujedinjenja ostrva. Ali čak ni njegovi napori nisu urodili plodom. Zbog čega?
To je uglavnom bilo zbog uticaja Turske, koja trenutno nije zainteresovana za rešenje. Sada se situacija fundamentalno razlikuje u odnosu na pre 15-20 godina. U to vreme, Erdogan se zalagao za rešenje kiparskog sukoba iz unutrašnjepolitičkih razloga – radilo se o smanjenju uticaja vojske. Zbog toga je takođe pokušavao da nađe rešenje za kurdsko pitanje.
Odgovarajućom kadrovskom politikom i izmenom zakona, Erdogan u međuvremenu ima vojsku na svojoj strani. Zbog toga ga sada malo zanima rešavanje oba spora. Tu su i rezerve gasa pred obalom Kipra, kao dodatni geo-ekonomski interes Turske. Dakle, za Tursku je rešenje kiparskog problema trenutno neprivlačno, kako iz unutrašnjepolitičkih, tako i iz geostrateških i geoekonomskih razloga.
Šta bi moglo da pokrene Tursku da dâ zeleno svetlo za početak pregovora o ponovnom ujedinjenju?
Ne radi se o spremnosti Turske. Problem je u tome kako se vode pregovori. Uvek je bilo pregovora. Na kraju nisu uspeli zbog pitanja suvereniteta, odnosno pitanja kakav status bi trebalo da imaju dva dela Kipra – savezne države u jedinstvenoj republici ili dve nezavisne države? Budući da Tatar zagovara rešenje dve države, mogu da zamislim da bi Turska veoma volela kada bi se pregovori sada nastavili.
Kakav je stav kiparskih Grka?
Razočaran sam predsednikom Nikosom Anastasijadisom. Mislim da u pregovorima nije otišao dovoljno daleko. On ima problem što je njegova stranka DISI podeljena po pitanju Kipra. On je, protiv volje većine članova stranke, 2004. godine podržao plan za Kipar tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana.
Pored toga, na Kipru postoje grupe – a to se odnosi na obe strane – koje imaju interes da se sukob nastavi, bilo da je to iz nacionalističke ideologije, straha od gubitka sopstvenog uticaja ili straha od ekonomskih gubitaka, na primer u turizmu. S obzirom na to da političari žele da budu ponovo izabrani, takvi interesi ograničavaju njihove mogućnosti. Mislim, da je Anastasijadis imao slobodne ruke, pronašao bi rešenje sa Akindžijem.
Kipar je podeljen 46 godina. Koliko je uopšte interesovanje za ponovno ujedinjenje u društvima oba dela ostrva?
Velika je frustracija u organizovanom civilnom društvu, nevladinim organizacijama i mnogim bi-komunalnim grupama. Ipak, te grupe nastavljaju zajednički rad na ponovnom ujedinjenju na veoma različitim nivoima. Međutim, duh tog pokreta nije bilo moguće preneti na društvo u celini. S jedne strane, to je zbog činjenice da su odrasle generacije koje znaju samo za podeljeni Kipar i kojima nije naročito stalo do ponovnog ujedinjenja. Zbog toga su oni koji ga zagovaraju manjina.
Ali želeo bih da dodam još jednu stvar: Akindži je tesno izgubio, Tatar nije dobio ni 52 odsto glasova. Presudno je bilo nekoliko hiljada glasova. To znači da postoji civilno društvo koje želi ponovno ujedinjenje, ali ne uspeva da mobiliše većinu.
Od invazije turske vojske 1974. i podele Kipra, UN pokušavaju da ga ponovo ujedine. Bilo je mnoštvo inicijativa, razgovora, pa čak i referenduma 2004. Koliko dugo će se UN truditi da reše ono što se čini trajno zamrznutim sukobom?
Mislim da je malo verovatno da će se UN povući, ni kao posrednik u pregovorima, niti kao Plavi šlemovi, koji su na ostrvu od 1964. Ta misija UN košta mnogo novca i u Savetu bezbednosti postoji veliko nezadovoljstvo što još uvek nije pronađeno rešenje. Zbog toga stalno ima predloga za povlačenje plavih šlemova. To je povezano s nadom da će tako obe strane na Kipru biti primorane da pronađu rešenje. Pritom postoji opasnost da bi moglo doći do žestokih sukoba u tampon zoni.
Mislim da neće prestati napori generalnog sekretara UN da se pronađe rešenje. Takođe se ne nazire nijedan drugi akter koji bi mogao da preuzme ovu funkciju – Evropska unija otpada, jer je Kipar njena članica. Iako je frustracija u UN velika, mislim da će nakon nekog vremena ponovo krenuti da pokušavaju da traže rešenje sukoba. Uostalom, to i jeste posao Ujedinjenih nacija.
Tomas Dic je profesor političkih nauka i međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Tibingenu. Pre toga, radio je u Institutu za istraživanje mira u Kopenhagenu COPRI i bio profesor na Univerzitetu u Birmingemu. Njegova glavna područja rada su EU kao akter svetske politike, odnosi sa Turskom i kiparski sukob.