„Kunem se, ništa nismo znali“

Kada je išla da se učlani u Nacionalsocijalističku nemačku radničku stranku (NSDAP), povela je sobom i prijateljicu – Jevrejku Evu Levental. Eva je čekala napolju pred ogradom, dok je Brunhilde Pomzel stajala u dugačkom redu: „Uglavnom su tu bili muškarci. Svi su hteli da se na brzinu učlane u stranku.“ Članarina je iznosila deset maraka. Bio je to veliki novac, ali, na kraju krajeva, to je bila investicija u budućnost. Nakon toga, Brunhilde više nije imala vremena za kafu s Evom.

Investicija se zaista isplatila: Brunhilde Pomzel, rođena 1911. godine, dobila je dobro plaćeni posao u Ministarstvu propagande. Zaposlila se kao sekretarica u neposrednom okruženju ministra Jozefa Gebelsa. Ona ga opisuje kao „negovanog čoveka“ koji se na javnim nastupima pretvara u „podivljalog patuljka“. Kaže još da je bio „izuzetan glumac“.

Pomzelova je imala 103 godine kada je na filmu počela da priča svoju životnu priču. Početkom ove godine, umrla je kada joj je bilo 106 godina. U filmu „Jedan nemački život“, koji ovog četvrtka (6.4.) dolazi u nemačke bioskope, bavi se periodom od dolaska Hitlera na vlast, pa sve do kraja Drugog svetskog rata – a sve to kroz životnu priču Brunhilde Pomzel.

Egoizam?

U filmu se govori o onima koji su se prilagodili, umesto da pruže otpor. O ćutljivoj većini koja je omogućila „Fenomen Hitler“. Brunhilde Pomzel o njima, dakle i o sebi, ima jasno mišljenje: „Da li je to egoizam, da li je loše kada ljudi tamo gde ih postave rade nešto što je za njih dobro? Čak i ako to šteti drugima?“ Ona takođe objašnjava da je od detinjstva, kao i svi drugi, bila vaspitavana da ne postavlja suvišna pitanja i da savesno izvršava svoju dužnost. A što se tiče interesovanja za politiku, kaže ovako: „Ja sam žena, to mi nije potrebno.“

Na snimcima se vidi krhka žena  u poznim godinama na čijem je ljubaznom licu život ostavio tragove. I koja čak i sa 103 godine ima izuzetno pamćenje i sposobnost oblikovanja misli i uspomena u jasne reči. Teško je poverovati da takva osoba ništa nije primetila. Jer neistomišljenici, Jevreji i druge manjine, javno su ponižavani i nestajali su preko noći. Pa tako i Eva Levental, prijateljica Brunhilde Pomzel. Ali Brunhilda svejedno ostaje pri svojoj tvrdnji: „Kunem vam se, mi ništa o tome nismo znali.“ A i zašto bi? Na kraju krajeva, život je nudio toliko lepih stvari: dobar posao, simpatične kolege i dovoljno novca za sitne luksuze.

„Samo sam kucala za Gebelsa“

Film je zastrašujuć. Istovremeno, on pokazuje koliko je lako zatvoriti oči pred stvarnošću i formirati svoje sopstvene istine. Tako je čitava jedna generacija navodno bila sasvim nevina i jednostavno zavedena ideologijom. Brunhilde Pomzel je, nakon Nirnberških procesa, provela pet godina u ruskom zarobljeništvu. To je doživela kao veliku nepravdu, jer, kako je rekla: „Nisam radila ništa drugo osim što sam kucala na pisaćoj mašini za gospodina Gebelsa.“

Kada je objavljena istina o užasima holokausta, ni Pomzelova više nije mogla da zatvara oči pred nekim stvarima. U filmu priznaje: „Ponekad imam grižu savesti.“

ajg/dpa/kna