Mala država u velikoj igri
Crna Gora je pod vlašću Mila Đukanovića svoje kriterijume razlikovanja od Srbije tražila u tradiciji sopstvene državnosti. Različita državno-pravna, predjugoslovenska istorija, samo je do određene mere mogla da prikrije ambivalentnost koja se povremeno pomalja upravo iz te istorije. Naime, između Srba i Crnogoraca ne postoje dovoljno duboke etničke, verske ili religiozne suprotnosti. Pošto se i poneki crnogorski vladika i knez izjašnjavao kao vatreni Srbin, toga se rado sećaju crnogorski Srbi, dok se vatreni Crnogorci pozivaju na samobitnost i državnost. Prvi su brojniji na siromašnom severu zemlje, drugi na jugu.
Skoro dve decenije takve podele, zaoštrene socijalnim marginalizovanjem Đukanovićevih protivnika, klijentelizmom i partijskom dominacijom u distribuciji dobara, ostavile su duboki trag u crnogorskom društvu. Od razdruživanja sa Beogradom, ta podela je za jedne dodatno postala trauma, a za druge nacionalni ponos.
Bura u čaši vode?
Milo Đukanović je na vlasti duže od Lukašenka u Belorusiji. Za to vreme uspelo mu je da politički preživi saučesništvo u Miloševićevim ratovima, raskid sa Miloševićem, podizanje pa opozivanje optužnice u Italiji za međunarodni šverc duvana kao i brojne izbore. Nije čudo zašto i sada misli da su protesti protiv njega tek bura u čaši vode. Doduše, optužio je za to vetrove iz Koštuničinog okruženja, što se graniči sa farsom, jer Koštunica nije više u stanju da politički oduva ni predsednika svog kućnog saveta, a kamoli evropskog državnika sa najdužim stažom na vlasti. Da je samo Koštunica u pitanju, Milo Đukanović bi mogao da odmahne rukom i nastavi da crnogorski državni brod navodi u EU i NATO.
Ali sukob Rusije i Zapada u rasponu od Ukrajine do Sirije, pomrsio mu je račune. Zaduvao je hladniji, sibirski vetar iz Kremlja. Uprkos tome Podgorica se pridružila zemljama Evropske unije i uvela sankcije Rusiji, što doduše ima samo simboličku vrednost, ali u ovom slučaju se i ne radi o ekonomiji već o geopolitičkom prestrojavanju. Pozivnica za pridruživanje Severnoatlanskom paktu koja bi već do kraja ove godine trebalo da usledi, nije uzrok bunta, ali je jedan od dobrih povoda da opozicija pokuša sa scenarijima revolta kakvi su viđani od Majdana do „Arapskog proleća“. Sve i da su Rusi delovali podstrekački, kako navodi vlast, oni nikada ne bi mogli da proizvedu antivladino raspoloženje ovakvih razmera bez domaće nasleđene podele na Crnogorce i Srbe, na profitere i gubitnike osamostaljivanja, na siromašne i privilegovane.
Zato bi Đukanović morao razmisliti o tradicionalnoj crnogorskoj rusofiliji, o svim onim Crnogorcima čiji su preci bezrezervno verovali u carsku Rusiju. Dakle, Đukanović bi morao da u svoju političku kalkulaciju uključi i odnos prema Rusiji, koju pokazuju razni spomenici, recimo onaj Puškinu, jer taj odnos nije racionalno zasnovana politička projekcija, već neka vrsta religioznog doživljaja za sekularizovane mase. Doduše, ta emocija jeste donekle otupela, ali bi u kritičkim momentima mogla da bude katalizator za generisanje šireg bunta.
No, Milo Đukanović bi morao razmisliti i o svim onim ruskim jahtama na crnogorskoj obali i svim onim radio emisijama na ruskom jeziku. O svim ruskim parcelama na jadranskoj obali. Sve to je njegova zasluga.
Ulični megdan
Pošto ga je novo geopolitičko nadmetanje Istoka i Zapada prisililo da se konačno privoli Zapadu, taj će korak pod sadašnjim okolnostima biti i raskid sa jednom vrstom identitetne linije, to će biti kulturni rez. Sve i da usledi poziv za pristup zapadnoj vojnoj alijansi, politička cena bi mogla biti prevelika jer je podela na zagovornike i protivnike tog kursa samo produbljivanje svih ostalih crnogorskih deoba.
Drukčije rečeno, nisu stvaran problem Rusi. Ili Zapad. Problem je bahatost vlasti ogrezle u korupciju i zastrašujuća nesposobnost opozicije da artikuliše nenasilnu alternativu. U politici bez koncepta na kraju nasilje postaje koncept.
Stereotip o Crnogorcima prikazuje ih kao ljude velikog junaštva i malog radnog morala. Treba doduše biti oprezan prema klišeizovanim predstavama. Jedno je, ipak, sigurno. Niti će preko noći protivnički tabori biti nadahnuti gandijevskim duhom nenasilja, niti će marljivo raditi na mirnom rešenju. Dakle, velika je verovatnoća da će se Crnogorci neko vreme sretati na uličnom megdanu, umesto u političkim forumima predviđenim za rešavanje sukoba dijalogom. Ne vidim ko bi ih u tome mogao sprečiti. Evropska unija je zaokupljena sama sobom. NATO ne želi da od gotovine pravi veresiju. A Rusi bi Zapadu rado pomrsili račun na još jednom mestu.
Za sada i jedna i druga strana u Crnoj Gori misle da mogu nešto da dobiju eskalacijom. To dugoročno naprosto nije tačno, jer će se nasilje, učinjeno drugom ili pretrpljeno, u crnogorskoj stvarnosti po običaju mitologizovati i tako učiniti rezistentnim za svako samokritičko preispitivanje. Priče o junaštvu se na taj način pretvaraju u bezvremeno uputstvo za upotrebu, za generacije koje još nisu ni rođene. Crnoj Gori je, kao i većini balkanskih država, hitno potreban koncept prevladavanja kulture sile i nasilja.