Neki novi vernici u crkvi
8. januar 2021.
Maroko je zemlja u kojoj su velika većina stanovnika muslimani, mada iz kolonijalne prošlosti te zemlje ima i mnogo crkava. No one su decenijama bile gotovo prazne - u njih su dolazili još samo sve stariji vernici uglavnom poreklom iz Evrope. Tako je bilo sve do pre nekoliko godina dok nisu počeli stizati vernici iz zemalja Afrike južno od Sahare.
Dok su u Evropi i bez korone crkvene klupe sve praznije, tamošnje crkve su prepune: čak i u pandemiji mnogi ne žele da propuste bogosluženje. To je već počelo da menja i svakodnevicu Maroka - sve je vidljiviji život i običaji hrišćana.
Katedrala Svetog Petra, belo zdanje koje se uzdiže u Rabatu više nije tiho mesto: pesma hora se kroz otvorena, velika vrata čuje daleko uzduž ulica tog marokanskoga grada. Misa je dobro posećena. Zbog pandemije je dozvoljeno da u klupi sjedi najviše četiri osobe, svi moraju nositi masku, a na ulazu se svakome meri temperatura i deli sredstvo za dezinfekciju.
Prepune i drugačije crkve
Već na prvi pogled se vidi: velika većina su hrišćani iz zemalja Afrike južno od Sahare. Mnogi od njih su otišli iz svojih domovina u potrazi za boljim životom, neki od njih su morali da pobegnu od terorizma, nasilja i represije. Neki nameravaju da idu još severnije, u Evropu. Ali Maroko je danas njihova nova domovina - uključujući i tamošnje crkve.
I sveštenici su se morali naviknuti na nova vremena: "Sve se potpuno promenilo. Mesta gde uopšte nije bilo hrišćana su danas opet živa", kaže nam kardinal iz Rabata Kristobal Lopez. "Mesta gde je možda bilo tek dvadesetak vernika koji su redovno dolazili na misu, sad imaju preko 120 ljudi u crkvama. Mnogi od njih su studenti iz zemalja južno od Sahare. Čitava dinamika službe se promenila, pesme, radost, entuzijazam... Sve se poboljšalo jer su ti mladi ljudi uneli novi život."
Kardinal nam kaže kako danas u Maroku, zemlji s oko 36 miliona stanovnika, ima tridesetak hiljada hrišćana. Većinom su to mladi iz Afrike, a i na njegove mise nedeljom obično dođe skoro 500 vernika.
Kad se molite vi, molićemo se i mi
Jedan od tih "novih" je i Frank Nama: on je došao iz Kameruna i vodi radio-stanicu fondacije Orient-Occident, organizacije koja se brine za migrante iz Afrike.
"Crkva je mesto utočišta, kako za migrante iz Afrike tako i za druge strance", kaže Nama. "Ona je prvo mesto za oporavak, nešto poznato čemu se može verovati. Dolazak u Maroko je kulturni šok i možda razlog, zašto mnogi migranti prvo dođu u crkvu. Zemlja u koju su stigli svakog dana podseća da je muslimanska zemlja u kojoj na primer postoji i tradicija redovne molitve. To je nešto kao refleks: svesno ili nesvesno, hrišćani žure u crkvu i tamo čine novu porodicu."
Ne samo u crkvama: došljaci iz Afrike održavaju mise i zajedničke molitve i u privatnim stanovima i sve to čuju i njihovi marokanski susedi muslimanske vere. To je za njih bilo nešto neuobičajeno, ali Frank Nama nam kaže du su tolerantni - uglavnom.
"Može se dogoditi da vas vozač taksija pita, da li ste musliman ili hrišćanin? A kad kažem šta sam, ponekad mi kažu 'ah, morate postati musliman!' i pokušava da me uveri da promenim veru."
Kakva je to buka u mojoj crkvi?
Ali, sve u svemu, Nama veruje da su hrišćani iz Afrike doprineli većoj toleranciji čitavog marokanskog društva. To nije bilo lako i bez trzavica - čak niti sa "starim" hrišćanima Maroka. I oni su se morali naučiti da su sad u crkvama sićušna manjina i da onda i službe izgledaju drugačije.
"Naše mise imaju mnogo živosti, to je praktično postalo slavlje. Tu je bilo malih sukoba jer mise u Evropi nisu tako žive kao u Africi. Mnogi Evropljani su se tu osetili izgubljeni, neki su imali utisak da to nije prava katolička vera. Jer za njih je crkva bila mesto koncentracije i meditacije, a za afričke vernike je to mesto velikih emocija i radosti."
Ipak, hrišćani različitog porekla su se u međuvremenu ipak nekako navikli jedni na druge, ali za marokanskog politikologa Mehdija Alioua je još zanimljivije kako se menja čitavo društvo te zemlje:
"Okolnost kako su to hrišćani s juga, iz Afrike, menja i stav prema Hrišćanstvu uopšte. Evo to su hrišćani koji nam nikad nisu bili kolonijalne gazde, koji nisu ubijali i koji su jednostavno došli kako bi živeli s nama ili da produže dalje za Evropu. Biti hrišćanin je za Marokance dugo značilo biti dominantan, moćan, kolonijalan, arogantan i spreman silom nametnuti svoje viđenje. Ali tu nema nikakve dominacije i to je kod mnogih Marokanaca promenilo mišljenje o Hrišćanstvu."
Maroko će se još promeniti
Naravno da to ne ide glatko i bez problema. Posebno osetljivo je pitanje samih Marokanaca u katoličkoj crkvi: shodno pravilima islama, u Maroku je konverzija u drugu veru od islama strogo zabranjena. Hrišćani su dužni da o tome informišu svakog Marokanca koji poželi da dođe u crkvu. Strogo je zabranjeno misioniranje.
Politolog Aliou je uveren kako će ti hrišćanski došljaci neminovno promeniti i politiku Maroka: "Deca tih migranata će postavljati pitanja koja se do sad nisu mogla čuti. Jer oni neće biti samo sugrađani, nego i zemljaci i tu se nameće pitanje: može li neko biti i Marokanac i hrišćanin? A to će u budućnosti izazvati mnoge rasprave koje se danas još ne vode."
Tome se nadaju i marokanski hrišćani. Proteklih godina su sve više i sve jasnije pokazivali svoju veru, javno su nastupali i na radiju i televiziji - sve to je donedavno bilo nezamislivo.