Mediji-kriminal-politika: nikad nije bilo teže

DW: Radikalno desni građani „Novosti“ smatraju antihrvatskim. Misle da bi te novine trebalo da se bave srpskim folklorom, kuhinjom i isključivo Srbima. A one kritički zahvataju kompletno društvo. Da li je pritisak popustio?

Ivica Đikić: Već sutra neko može da dovede ljude da opet pale novine pred redakcijom. Oni kojima su „Novosti“ problem, pažljivo prate situaciju i svaki povod – koji nama i nije povod – koriste za pritisak i protest protiv nas. Obično je to vezano za datume kada je atmosfera u društvu malo povišenija, kao što su godišnjice Oluje, pada Vukovara… Tada se to prelije na Srbe i „Novosti“, jer su najvidljiviji deo delovanja Srpskog narodnog veća. Neće to prestati tek tako.

Redno spaljivanje novina pred redakcijom izvode ljudi koji postrojavaju crnokošuljaše na Trgu bana Jelačića.

Da, ali sve je veći i ozbiljniji pritisak udruženja kao što su „U ime obitelji“ koje idu sa sudskim tužbama, žalbama Savetu za nacionalne manjine. Drže nas u napetosti bombardovanjem raznim prijavama i zahtevima. Taj pritisak stvaraju pravnim, a ne uličnim metodama.

Ipak, nijedna vlada do sada nije pokušala da ukine finansiranje „Novosti“ javnim novcem?

Da, nikad javno. Ali da je potrajala vlada Karamarko-Hasanbegović, došli bismo i mi na red. Našao bi se neki model da nas ugase. Ili bi nas ugasili bez da ikome išta objašnjavaju. To je bio kritičan period. Savet za nacionalne manjine finansira još dvadesetak manjinskih listova. Nije baš jednostavno uskratiti novac samo „Novostima“. Mi smo ipak u drugačijoj poziciji od neprofitnih medija koje je tada Ministarstvo kulture samo odseklo.

Protivnici kažu da ste, s obzirom na nacionalni sastav, hrvatska redakcija.

Njihova teza je da bi Srbi trebalo da pišu za Srbe o Srbima. To je u redu, ali izdavač ima koncepciju izlaska iz geta i ravnopravni ulazak u javni prostor. Zašto Savet za nacionalne manjine ne bi prihvatio takav koncept? Šta bi društvo dobilo kada bi se „Novosti“ bavile isključivo „srpskim“ stvarima, osim da ne smetamo? Kad istu stvar objave drugi mediji, ne traže se njihovi antihrvatski motivi.

Za premijera Plenkovića ste u aprilu rekli da bi bio idealan premijer da ljudski život traje 150 godina.

Da, između 150 i 200 godina. Sporo i teško donosi važne odluke, odnosno pušta da se neke važne odluke same donesu. Iako on zapravo nema opoziciju, osim one u svojim redovima. A zemlja do tada stagnira ili nazaduje, građani ne žive bolje, bez obzira na neke pozitivne brojeve i statistike.

Koji je onda njegov kvalitet?

On je inteligentan i racionalan političar, a glavne karakteristike njegove taktike su izbegavanje frontalnih sukoba, čekanje prilike i iscrpljivanje protivnika dugotrajnim pritiskom. Do sada mu je takav pristup prolazio, ali to je pristup namenjen sopstvenoj odbrani i političkom preživljavanju. To je stalno defanzivno spasavanje koje ne može da traje doveka, a u takvim okolnostima nisu realni ozbiljniji iskoraci i promene nabolje. On valjda misli da je dovoljan iskorak, te dovoljan dokaz hrabrosti i odlučnosti, to što se suprotstavlja desnijima i konzervativnijima od sebe, što stoji na braniku „evropske Hrvatske“ i odoleva udarima krugova kojima je kratkotrajna vlast Karamarka, Hasanbegovića i Petrova bila ostvarenje političkih snova o Hrvatskoj. To, međutim, nije dovoljno.

Uprkos vrtlogu afera, HDZ-u ne pada popularnost. A zaista smo se svega nagledali.

Kada govorimo o članovima vladajućeg HDZ-a, njihovu vernost stranci podstiče nada da bi mogli da konzumiraju blagodeti koje vlast nudi. I najgori HDZ je, nakon svih afera i Sanadera, 2011. osvojio na izborima 24 odsto. Oni ne mogu da padnu ispod 20 odsto. U većini postkomunističkih zemalja stranke koje su stvarale državu više ne postoje ili su marginalizovane. Razlika je u tome što smo imali rat. Rat je duboka činjenica iz koje proizlazi ceo niz negativnih efekata na društvo. HDZ je manipulacijom ratnom pričom i stradalnicima uspeo da 27 godina bude dominantna ili relevantna politička opcija.

S druge strane, Milorad Pupovac (SDSS) daje podršku vladi upravo takvog HDZ-a. Da li bi srpska manjina profitirala od toga da okrene leđa Plenkoviću?

U situaciji loše levice, bez realne alternativne priče, mislim da ne bi. I pružanje ne pružanje podrške vladi moglo bi da se brani jednako kvalitetnim i racionalnim argumentima. S tim da rušiti vladu HDZ-a iz pozicije srpskih poslanika ne bi bila ugodna situacija za onog koji bi to radio, kao ni za samu srpsku zajednicu. Njegova trajna politička orijentacija jeste da je srpskoj manjini, ako je moguće, mesto u vladajućoj koaliciji. Prema njegovoj proceni, tako će lakše ostvariti prava do kojih inače ne može da dođe.

Iza nas je period u kojem se intenzivno govorilo o nestalima u Domovinskom ratu, posebno kroz protest u Vukovaru. Čini se da se niko ne usuđuje da kaže da je među ljudima koji se u ovom trenutku traže, gotovo polovina Srba. Svi nestali prećutno su pohrvaćeni.

To je potpuno neverovatna činjenica. Brojevi su jasni. Nedavno je otvorena grobnica s 14 srpskih žrtava ubijenih nakon Oluje, čini mi se u severnoj Dalmaciji. Bila je negde vrlo mala vest o tome. Glupo i ponižavajuće je razdvajati žrtve po nacionalnosti, ali, kada se govori o nestalima, podrazumeva se da su to Hrvati. I ta priča opstaje čitavo vreme. Ako neko nešto ne želi da prihvati, on se teško može u to uveriti.

Na Pantovčaku je psa koga je predsednica udomila dočekalo osoblje Predsedničkih dvora i zvanični fotograf. Sve su češće tvrdnje da je Kolinda Grabar-Kitarović PR-projekat. Kakva je njena trenutna vrednost u domaćoj politici?

Kod nje je samo vidljiviji taj moment koji je bio prisutan i kod njenih prethodnika. Naime, predsednik može da ima dva mandata. Zov toga da u prvom mandatu radiš samo ono što će ti doneti drugi mandat je prejak. Za Hrvatsku bi, pogotovo uz ovakva predsednička ovlašćenja, bio mnogo bolji jedan mandat koji može da traje i sedam godina, ali neka bude jedan. Tada bi taj predsednik pokušao nešto da napravi. Ona nema ozbiljan politički kapacitet. Nije donela novu vrednost. Unazadila je i ponizila neke vrednosti koje su postojale, svela ih je na trivijalni nivo. To nije politika. Kao što neki na Instagramu skupljaju pratioce, tako i ona skuplja glasače, na slične trikove, bez dubine. Ne mogu reći da nema političku težinu, jer ankete pokazuju da uživa ogromnu podršku građana.

Lako je slikati se u skloništima za životinje, ali hrvatski političari nerado poziraju u prihvatilištima za potražioce azila. Koliko odbojnost prema migrantima, a koja se oseti delom i među građanima, ima veze s tim što se radi o ljudima druge vere?

To je zahvatilo gotovo celu Evropsku uniju. U neki evropskim državama taj antiizbeglički refleks je radikalniji i jači, negde je pritajeniji. U Hrvatskoj nema javnih iskaza prema kojima bismo mogli da kažemo da je deo političke scene islamobofobičan, ali sigurno je i to u podtekstu priče. S tim da kod nas i nema nekog razloga da se o tome govori, jer je ovo što se događa na granicama ipak samo par stotina ljudi. To, za sada, nisu neki brojevi i nije nikakav ozbiljan problem za državu. Čak i da damo azil stotini hiljada tih ljudi, ne bi se dogodilo ništa. Ne bi se promenio ni kulturni kod, ni identitet, samo što bi nekog drugog jezika i kulture bilo više među nama. Taj strah da smo mi prva linija odbrane hrišćanskog načina života Evrope, postala je politička propaganda bez realnog utemeljenja. Strah je faktor koji mobiliše, a politika to razume.

Emituje se druga sezona serije „Novine“, čiji ste vi scenarista. Prva sezona je na Netfliksu. O njenom uspehu govore i brojne rasprave o tome šta iza nje stoji. Pročitao sam čak i tvrdnje da je pokrovitelj duvanska industrija, jer je na ekranu previše dima, a u redakcijama se više ne puši.

Ne mislim da bi serija trebalo svakome da se svidi, ali ne volim kada se paušalno ocenjuje. Mnogo je elemenata koji čine dobru seriju. Prva sezona je dobra, a mnogo stvari smo bolje i drugačije napravili u drugoj sezoni. Ljudi vole, čak i na neviđeno, sve da popljuju. I to je legitimno. Ne ulazim u polemike. Čitam kritike kritičara. Nekad sam ljut, ali nisam došao u napast da polemišem. Mislim da to nije pristojno. Za anonimce nemam vremena, ni živaca. Jedno je kritika, a drugo je privatna netrpeljivost na koju ljudi, takođe, imaju pravo.

Mlađe kolege iz internet-redakcija misle da je serija suviše brutalna, stariji „hard kor novinari“ misle da je bazirana na stvarnom stanju u novinarstvu i društvu. U situaciji netransparentnog vlasništva u hrvatskim medijima, važno je pitati kolika je njihova sprega s politikom i kriminalom.

Ogromna je. Uvek je bila velika, a kako pada ekonomska održivost medija, pogotovo pisanih, to je veća zavisnost od drugih struktura, izvora prihoda i moći. Kapital je vrlo često blizak kriminalu. U tom smislu nikada nije bilo teže.

U tom svetlu, raspravlja se i o tome koliko ste stvarnih ljudi i događaja ugradili u seriju. Svi se pitaju ko je ko u „Novinama“.

Naravno da u „Novinama“ ima mog iskustva, ali daleko od toga da je to zbirka dogodovština iz privatnog ili novinarskog života. Priča sama nosi u svom pravcu. To je fikcija u kojoj mora biti elemenata stvarnosti, jer redakcije u ovoj zemlji postoje. Ne može to sada da bude svemirski brod. To su stvari koje konstrukciju čine uverljivom. Može se dogoditi da sam, ne znajući, nečiju priču uzeo, ali to je uvek u nekom aspektu. Siguran sam da nikoga nisam preslikao u seriju. Možda su to neki momenti, deo biografije, rečenice koje se uklapaju, bez namere da radim dokumentarac.

Kao što sam rekao, sva ta nagađanja su pohvala seriji.

Više od hrvatskih pohvala i kritika zaintrigirale su me one stranih medija. Oni ne znaju ni za „Novi list“, ni ko je Robert Ježić, ni ko su novinari čije su priče, eventualno, ugrađene. To ih ne interesuje. Oni je gledaju bez opterećenja te vrste. Te kritike su mnogo objektivnije i mnogo su mi više pomogle za drugu sezonu. Latinska Amerika nekako najviše piše o seriji, jer oni prepoznaju neke svoje situacije. Tamo je najveći odjek otkako smo na Netfliksu. Očigledno je u tim zemljama sprega politike, kriminala i medija slična kao i na Balkanu.

Serija se doživljava kao pozitivna anomalija u programu javne televizije. Imate li slobodne ruke u pisanju scenarija?

Potpuno. Sa strane HRT-a, barem što se mene tiče, nikakvih sugestija, intervencija ili uputstava nije bilo.

Teško je „Novine“ odvojiti od stvarnog novinarstva. Kako živi prosečan hrvatski novinar koji ne želi da mu urednik diktira u pero ili da prepisuje sa „Dejli mejla“ i „TMZ-a“.

Teško. Mi u „Novostima“ imamo sreću da tamo možemo slobodno da pišemo o stvarima za koje mislimo da su relevantne.

Čini se da je sada gotovo nemoguće šefovima reći da nešto nećeš da uradiš.

Veliki broj novinara u velikom broju medija egzistencijalno su ucenjeni. Posao se lako gubi, a teško nalazi. Da ja izgubim posao u „Novostima“, svojom greškom, sukobom ili gašenjem lista, objektivno bih teško našao posao u toj struci u ovoj zemlji. I to nije samo moj problem. U situaciji ekonomskog propadanja medija, ne možemo očekivati dobro novinarstvo. Novinar, da bi dao svoj puni potencijal, mora da bude siguran da će neko da ga zaštiti zbog problema u koje će da upadne. Da mu redakcija i nadređeni veruju. I da mu neće oni raditi o glavi. Svi ti pritisci dovode do situacije da čak i dobar novinar poklekne, pa kaže da ni on ne može da se bori protiv svih sila ovog sveta.

Ali ne bih generalizovao. I dalje postoje vrlo ozbiljni mediji koji rade ozbiljne stvari. Sve ove afere poput Agrokora ili one zbog koje je pala Karamarkova vlada, doneli su mediji. Većina medija je bila sklona da prihvati priču vlade oko Agrokora, ali postojalo je pet medija koji su se ponašali suprotno. I zbog tih medija znamo sve što znamo o malverzacijama, grupi Borg i krivom srastanju te priče oko Agrokora.

Planirate li u budućnosti opet da se prihvatite uređivanja nekog medija?

Ne bih hteo da kažem ne, ali zadnjih godina život sam organizovao na drugačiji način. Trenutno ne mogu sebe da zamisli u nekoj redakciji od osam do osam. To mi nije primamljiva opcija. Kada bih morao i kada bi se pojavila neka dobra ekipa i projekat, jedino u dnevnim novinama, možda bih i razmislio.

Ivica Đikić rođen je 1977. godine u Tomislavgradu, živi i radi u Zagrebu. Komentator je i bivši glavni urednik „Novosti“, nedeljnika koji izdaje Srpsko narodno veće. Uspešan je književnik, ali i scenarista koji se priprema za treću sezonu gledane televizijske serije „Novine“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android