„Medveđa usluga integraciji“
16. maj 2018.
Berliner cajtung smatra da su dvojica fudbalera možda sa „malo više osećaja za realnost mogla da shvate kakav motiv Erdogan ima, kakav fatalan signal to znači za sve one koji ga ne slede. Naravoučenije se nalazi negde u tački preseka između fudbala i politike, ali debata se vodi samo preko leđa igrača. Igrača koji mogu biti naivni, ili su se poveli za pogrešnim šaptačima kada su skidali i poklanjali svoje dresove.“
„Nemački fudbalski reprezentativci nisu nikakvi numerisani služitelji države. Oni ne moraju da pevaju himnu. Dovoljno je da poštuju Osnovni zakon. Reprezentativci migrantskog porekla, doduše, često moraju da ispune dupli standard: moraju da budu posebno dobri fudbaleri, ali i posebno dobri primeri integracije.“
Dnevnik Velt otkriva neke druge detalje: „U slučaju Gundogana se verovatno ne radi samo o poštovanju. On već dugo gaji dobre odnose sa turskom vladajućom strankom AKP, bar u regionu iz kojeg potiče njegova porodica. Već godinama on u rodnom gradu njegove porodice nastupa kao dobročinitelj, a odnedavno i kao investitor – u provinciji Balikešir na zapadu zemlje.“
Autor komentara objašnjava da je „Gundogan zajedno sa svojim ocem Irfanom i bratom Ilkerom u glavnom gradu provincije Balikešir za više od pet miliona evra kupio jednu staru zgradu gradske uprave. Tamo hoće da napravi tržni centar od 13 spratova sa 42 radnje i 123 kancelarije na površini od oko 45000 kvadratnih metara […] Onaj ko u Turskoj kupi veliku zgradu od države i dobije dozvolu za veliki projekat kao što je gradnja tržnog centra, mora imati dobre veze sa političarima […] Rukovanje sa Erdoganom može da nanese Gundoganu štetu – u nemačkim medijima. U Turskoj je to dobro za njegove investicije.“
Zabava za narod u letnjem periodu
Postupak dvojice fudbalera je za komentatora lista Frankfurter algemajne cajtung „Medveđa usluga integraciji“: „Nakon ogorčenja koje je širom zemlje“ izazvalo slikanje sa Erdoganom, „Nemački fudbalski savez i reprezentacija se ponašaju sa samodopadnom nonšalancijom. Sada je jasno: reprezentacija postoji samo zbog zabave za narod u letnjem periodu. Ona je tu zbog sportskog uspeha – integracija i tolerancija nisu ništa više do ukras, one nemaju veze sa stavom ili ubeđenjem. Svako ko je politički glup ili dezorijentisan sme da zastupa fudbalsku Nemačku u svetu – samo ako dobro zna da šutira loptu.“
Švajcarski Noje cirher cajtung otkriva i detalj koji je nemačkoj javnosti nepoznat: „Može i drukčije – i to pokazuje reakcija isto tako nemačkog fudbalera sa turskim poreklom Emrea Džana iz FK Liverpul. I on je bio pozvan (na slikanje sa Erdoganom – prim.prev). Ali nije hteo da dođe.“
List Rajniše post je objavio intervju sa Tubom Saridžom, spisateljicom iz Kelna „sa turskim korenima: ona ima blog na kojem piše o svojim zapažanjima o suživotu Nemaca i nemačkih Turaka i u svojoj knjizi ’Vi licemeri!’ kritikuje lažnu toleranciju na antidemokratske tendencije u zajednici nemačkih Turaka.“ Prema njenim rečima, problem sa integracijom treba tražiti upravo među nemačkim Turcima koji ostavljaju utisak da su integrisani. Oni dobro govore nemački, učlanjeni su u klubove, ali kod kuće se gleda turska državna televizija sa svojom kompletnom propagandom koja se uzima zdravo za gotovo.“
Saridža za pomenuti list kaže: „smatram da u paralelnom društvu nemačkih Turaka postoji jaka tendencija da se Turska i muslimanski svet generalno uzimaju u zaštitu. Od jednog nemačkog Turčina se očekuje da pokaže toleranciju za netoleranciju. Onaj ko to ne radi, onaj ko kao ja kritikuje sopstvene ljude, ne pripada zajednici. Kada vlada takva klima, onda nema mnogo prostora za samorefleksiju.“
Na novinarsko pitanje: „Ne verujete da to učaurivanje ima veze i sa stavom većinskog društva? Prema načelu: kada me već tretirate kao stranog radnika, onda ću da se solidarišem sa starom domovinom, bez obzira na to što se tamo dešava?“, Saridža odgovara:
„Mislim da je vrlo udobno povlačiti se u navodnu diskriminaciju koju vrše Nemci. Time svaki problem može lepo da se opravda. Kada deca nemačkih Turaka imaju probleme u školi, onda roditelji ne pitaju da li su deca možda bila lenja, nego su krivi nastavnici koji tobože imaju nešto protiv Turaka. To sam često čula u mom širem krugu porodice i prijatelja. Moje iskustvo je drukčije; bila sam devojčica turskog porekla iz klasične radničke porodice, ali nikada nisam doživela diskriminaciju – ni u školi ni na fakultetu, ni u svakodnevici. Profitirala sam od nemačkog sistema i zahvalna sam za to. Ali kada u mom porodičnom okruženju pozitivno govorim o Nemcima, to ih nervira. Vreme je da se o tome otvoreno govori.“
Priredio Saša Bojić