Mesto gde beskućnici sanjaju

„Jednoga dana ću biti milioner", kaže Frenki Džej Džej Džouns gledajući velikim smeđim očima i sa širokim smeškom punim optimizma. „Čovek mora da ima velike snove." On je i danas ovde, na mestu na kojem je ljudima poput njega dozvoljeno da sanjaju – u staroj obnovljenoj industrijskoj zgradi od cigle na jugoistoku Berlina. Tu se mladi beskućnici, zavisnici od droge i „problematični" tinejdžeri mogu nadati boljoj budućnosti. Mesto je to na kojem dolaze u dodir s blještavim svetom mode inače tako udaljenim od njihove stvarnosti.

A sve to zahvaljujući Ajlin Majsner i Evi Sihelštajl, dvema mladim nemačkim dizajnerkama koje veruju da moda ne bi trebalo da bude rezervisana samo za elitu. One su 2013. Pokrenule Pipl dizajn (People Design), brend koji kreiraju i beskućnici, kako bi modu približile i onima na rubu društva.

Ponedeljak je ujutro i prostorije Pipl dizajna se polako pune životom. Svaki put kad se otvore vrata male radionice u nju prodre jesenja svežina. Neke devojke sede napred za šivaćim mašinama. Druge upoređuju uzorke tkanina, mere, vode beleške.

Sve je moguće, poput „snega leti"

Frenki je najgovorljivija osoba u prostoriji. Verovatno i najstarija, iako niko ne zna tačno koliko ima godina. Zvanično ova neprofitna organizacija podržava osobe između 13 i 27 godina starosti. Frenki tvrdi da ima 25 godina i niko ne vrši nikakav pritisak na njega. On vadi svoj pametni telefon i pokazuje fotografiju haljine iz poslednje kolekcije pod naslovom Snow in Summer (Sneg u leto) na čijoj je kreaciji radio. „Sve što sam napravio je prodato", izjavljuje ponosno. Iako je učestvovao u kreiranju nekoliko modela, Frenkija više zanima izrada koncepata i pisanje. On je, štaviše, već napisao dva romana: „Bez šale, možete me proguglati. Tražite pod Frenki Džej Džej Džouns, to je ime kojim potpisujem svoje romane."

U zadnjem delu prostorije je daleko zatvorenija Marija, tinejdžerka plave duge kose. Radi na paru pantalona. Ne želi da objavimo njeno pravo ime. „Ja nisam dobra", kaže, gledajuću sramežljivo u crnu tkaninu pred sobom. Ajlin, jedna od dizajnerki, ima drugačije mišljenje: „Ona je jako dobra. Vratila se u školu i započela da uči za šnajderku. Još pre godinu dana nije uopšte htela da razgovara s ljudima. Bilo ju je strah od neznanaca."

Iako celi projekat nije zamišljen tako da dizajnerke pružaju terapiju mladim ljudima koji učestvuju u njemu, one se ipak prema njima ophode s velikom osetljivošću. „Ovde me tretiraju kao normalnu osobu", kaže Marija koja ne gleda svoje sagovornike u oči niti želi da puno govori o sebi. No, ipak od nje saznajemo da je, pre nego što je došla ovamo i pridružila se ekipi iz Pipl dizajna, pobegla iz psihijatrijske klinike. Duboki ožiljak na njenoj levoj ruci govori više od reči.

Prodaja u pop-up prodavnicama

Pipl dizajn, podružnica Karune, jedne od najvećih organizacija u Nemačkoj koja podržava decu s ulice, predstavlja jednu kolekciju godišnje i prodaje modele iz nje u takozvani pop-up prodavnicama. To su radnje koje spontano niču u prostorima koji inače stoje prazni. Te prodavnice onda nisu dugog veka. Mladi s ulice učestvuju u cijelom kreativnom i proizvodnom procesu: od istraživanja, preko dizajna do kupovanja tkanina. Kreativnost je ono što je u središtu ovoga procesa, kaže Ajlin: „Nije cilj naučiti socijalno postisnute maloletnike da šiju. Cilj je motivisati ih da stanu na svoje noge."

Naš razgovor biva prekinut u 12.30 sati kada mlada dizajnerka Roksen objavljuje: „Ručak je gotov!" Svi idu u trpezariju koja se nalazi u drugom delu zgrade u kojem je toplo i miriše na hranu, baš kao u nekom udobnom domu. Danas su na jelovniku zapečeni krompir i zelena salata. Za neke od osoba za stolom to je možda prvi topli obrok koji im je neko skuvao nakon dugo vremena. Na ručak dolaze i dizajnerke zajedno s nekoliko socijalnih radnika. Za stolom se čavrlja, neki se smeju Frenkijevim šalama. Ima i onih, međutim, koji deluju odsutno. Posle ručka četiri tinejdžera idu na terapiju u drugom kraju zgrade. Ostatak se vraća u radionicu.

Svaki komad odeće ima priču

Marija i dalje radi na crnim pantalonama. One su bile njen najdraži komad u kolekciji i razmišlja o tome da ih prepravi za sebe. Iza nje visi nešto odeće koja se nije prodala: prozirna bluza sa svetloplavim tačkicama, suknja koja ide uz nju, pletene pantalone. „Ovo sam ja napravila", kaže Marija sa sramežljivim smeškom. Frenki dodaje: „Sve je odličnog kvaliteta, znate."

Kvaliteta koji se plaća: svaki komad staje nekoliko stotina evra, onoliko koliko on plaća svoju mesečnu kiriju. Sada konačno ima dom. Do pre nekoliko godina imao je puno problema u životu. „Bio sam mlad i glup", kaže gurajući pri tom ruke duboko u džepove: „Došao sam u Berlin i imao sam nekoliko prijatelja koji su krali. I ja sam im se pridružio. Onda sam otišao u Njujork, tamo u restoranima prao posuđe, radio kao dostavljač pice. Istoga dana kada sam se vratio u Berlin, uhapsili su me." Nakon što je nekoliko meseci proveo u zatvoru, Frenki je saznao za Pipl dizajn. Eva i Ajlin su odmah prepoznale njegov duh i talenat.

Pre nego što je pokrenula ovaj brend, Eva je radila u jednoj PR-agenciji u Berlinu. Ajlin je bila modna dizajnerka u Amsterdamu. Obe je proganjalo pitanje: kako modi dati dublji smisao? Našle su ga u projektu Pipl dizajn – u modi za ulicu koju kreiraju ljudi sa ulice. Svaki komad u njihovim kolekcijama ima svoju priču, priču ljudi koji su ga kreirali. A neke od tih priča imaju i hepi end, kao Frenkijeva. On je završio školu, našao posao i nada se da će se jednog dana neki filmski producent pokazati interesovanje za njegove romane. A sve to jer je našao mesto na kojem je ljudima poput njega dozvoljeno da sanjaju.