„Mi moramo dalje“
10. jul 2018.
„Imamo hranu, odeću i svi su prema nama veoma ljubazni. Nigde nismo primljeni kao ovde. Neka dragi Bog vidi ova dobra dela“, dovikuje nam jedna mlada žena preko ulazne kapije izbegličkog centra u Salakovcu.
Novinarima je zabranjen ulaz i fotografisanje u samom centru, jer je znatan broj migranata, kako kažu iz Ministarstva bezbednosti BiH, izrazio želju da podnese zahtev za azil. Jedina šansa za razgovor i fotografisanje je – kada izađu s područja centra.
Novi dođu, a neki odu
U izbegličkom centru na dvadesetak kilometara od Mostara, migrantima su obezbeđeni krov nad glavom i smeštaj, doručak, ručak, večera, medicinska pomoć, posebna igraonica za decu i radionica za žene, humanitarna pomoć u odeći i higijenskim potrepštinama.
To su, prema rečima upravitelja centra Edina Denje, uslovi u kojima tu žive migranti iz Avganistana, Sirije, Irana, Tunisa... „U Centru je od 170 do 200 migranata, a pun kapacitet je 220 kreveta. Novi dođu, a neki odu. Imaju sve uslove za koliko-toliko normalan život, iako se ovo ne može nazvati normalnim životom.“
Hranu donosi Crveni krst iz Mostara, a tokom poslednje dve sedmice migrantima i korisnicima javnih kuhinja podelili su oko 7.000 obroka. Za njih je to bio veliki izazov s obzirom na to da i sami raspolažu skromnim zalihama.
„Koristeći sopstvene resurse, oslanjajući se na nesebičnu pomoć donatora kojima se i ovaj put najiskrenije zahvaljujemo, uspeli smo da uradimo ono što najbolje znamo. Uspeli smo, bar delimično, da ublažimo ljudske patnje i pružimo osnovne uslove za život. Sve drugo je manje važno“, kažu u Crvenom krstu Mostar.
„Ovde smo na kratko“
Ipak, visok nivo organizacije, ljudska empatija i sredstva utrošena za zbrinjavanje, ne mogu da zadrže migrante u izbegličkom centru u Salakovcu. Vrata centra su otvorena. Slobodno se ulazi i izlazi. Migranti kad god to žele, mogu da nastave svoj put ka zapadu Evrope. Ili da se vrate na toplu večeru.
Dalje će svakako da ide i Avganistanac Jalil. Konačni cilj mu je Francuska. Kaže da iz svoje domovine s bratom putuje već skoro tri meseca. „Život u Avganistanu veoma je loš. Nema nikakve budućnosti. U Francuskoj ćemo brat i ja naći posao i pomoći svojoj porodici koja je ostala. Ovde je dobro, pomažu nam, ali mi moramo dalje.“
Kako da sa porodicom stigne do Drezdena u Nemačkoj velika je briga mladog Iračanina Lavanta Sauira. Upravo sa prijateljem Adijem Ahmanom Sabirom prolazi kroz kapiju centra. Idu u kratku šetnju pre ručka. On je već živeo u Drezdenu, radio je u jednom restoranu u tom gradu dve godine, a sada se vraća sa suprugom i decom.
„Ako hoću život, moram da idem. Ovde smo na kratko, a do Drezdena ćemo kako-tako da stignem. Ne nameravam da se vraćam natrag“, odlučan je Lavant.
Ovo troje migranata jedni su od retkih koji pristaju na razgovor i fotografisanje.
Povremeni incidenti
Ministar bezbednosti BiH Dragan Mektić izjavljuje da njegova zemlja ne može da prima ekonomske migrante i traži pomoć Evropske unije. Bosna i Hercegovina, dodaje ministar, teško može da izdrži stalni pritisak dolaska i zbrinjavanja novih izbeglica. Do sada ih je registrovano oko 7.300 i prava je sreća da nema češćih incidenata.
„Setimo se da je jedan migrant napao drugog i usmrtio ga u Velikoj Kladuši. Mi smo 18 problematičnih migranata, počinilaca krivičnih dela, izmestili iz Bihaća i Velike Kladuše u centar u Lukavcu, u istočnom Sarajevu. Te osobe sklone su fizičkim napadima, oštećenju imovine, tuči. Opasne su i za ostale migrante“, kaže ministar Mektić za DW.
Portparol MUP-a HNŽ Ljudevit Marić potvrđuje da incidenata ima i u Salakovcu – nekoliko provala u prodavnice prehrambene robe, ali i ozbiljnijih napada. U jednom od njih jedan od migranata izboden je nožem.
Iako ministar Mektić apeluje za pomoć Evropske unije, iz čijih članica, Grčke i Bugarske, migranti i stižu u BiH, konkretnijeg odgovora Brisela za sada nema. Ni u samoj Evropskoj uniji oko tog pitanja nema sloge.
Opasnost za BiH?
Jači priliv migranata, ocenjuje mostarski univerzitetski profesor Mile Lasić, mogao bi da u politički nestabilnoj BiH izazove čak i „zveckanje oružjem“. Osvrćući se na ulogu turskog predsednika Erdogana, Lasić kaže: „Svašta može da se dogodi u slučaju da taj ’omiljeni’, tzv. ’naš lider’ pusti neki miliončić izbeglica koji ima u rezervi da krene balkanskom rutom. To, u našim uslovima znači rat. Svi mufljuzi u politici i leve i desne opcije to bi iskoristili. Mi smo samo tranzitno područje, ali ovo je idealna priča za naše političare da se ponovno prave važni, umesto da se postavlja pitanje odgovornosti za to što su im šuplje granice.“
Profesor je zgrožen sveopštim odnosom prema migrantima između ostalog i zbog svoje lične životne priče. I on je, naime, svojevremeno kao izbeglica s porodicom bežao iz ratnog Mostara i bio primljen u Nemačkoj.
„Zaboravljamo da su neke druge evropske zemlje bile blagonaklone prema nama pre samo 25 godina. Ja sam svedok toga jer moja porodica primljena je kao najrođenija u Saveznoj Republici Nemačkoj i u međuvremenu je to postala njihova zemlja. Kao da je neko sludeo ljude pa se zaboravilo kako su nam drugi pružali pomoć.“