Mi smo našu prošlost zapečatili
9. oktobar 2013.Svetlana Aleksijevič (65) postala je poznata svetskoj publici svojim knjigama o sovjetskom ratu u Avganistanu i katastrofi u Černobilju. Ova novinarka i publicistkinja je dugo živela u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, a u rodnu Belorusiju – gde su njene knjige zabranjene – vratila se 2011. godine. Upravo je dobila Mirovnu nagradu Udruženja nemačkih knjižara koja se dodeljuje za izuzetne doprinose pisaca, naučnika ili umetnika širenju ideje mira. Nagrada će joj biti dodeljena u nedelju, na svečanom zatvaranju Frankfurtskog sajma knjiga. I ne samo to – Svetlana Aleksijevič važi za favorita za ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost koja će biti proglašena u četvrtak.
DW: Kako ste se osećali kada ste saznali da ste dobitnica Mirovne nagrade?
„Takva priznanja ne shvatam kao nešto lično, nego kao podršku za sve Beloruse koji se nalaze u sličnoj situaciji. Liberalni napori u Belorusiji su propali. Ljudi sede u zatvorima, literarni radovi se ne štampaju – kao u mom slučaju. Nemam načina da razgovaram sa svojim čitaocima. Moćnici se ponašaju kao da me nema. Ipak, ovo priznanje predstavlja podršku.“
Zašto ste se, uprkos stanju koje ste opisali, vratili u Belorusiju?
„Tu su privatni, ali i poslovni razlozi. Dok sam živela u inostranstvu, umrli su mi roditelji. Moja unuka ima sedam godina i želim da gledam kako odrasta. Kao pisac, bavim se tematikom koja zahteva da prisustvujete, da proživite to o čemu pišete. Odete negde na nekoliko meseci i stvari se već menjaju. Belorusiju ću ponovo napustiti tek ako mi život bude ugrožen.“
Piscu trebaju i čitaoci. Dok se u Nemačkoj vaše knjige uvek iznova objavljuju, u Belorusiji Vas mladi ljudi gotovo i ne prepoznaju jer je zabranjeno objavljivanje Vaših dela.
„Knjige moraju prvo da budu napisane, kako bi se čitale. Da biste pisali knjige poput mojih morate biti na licu mesta. Moram oslušnuti razgovore na ulicama, u kafićima ili restoranima. Uši su mi okrenute ulici, one su moj alat za rad.“
Pišete dokumentarnu prozu, što je neuobičajeni žanr za ruski jezički prostor. Zašto ste se odlučili za to?
„To i nije tako novo. Bilo je pisaca koji su na sličan način pisali o ratu. Odrasla sam na beloruskom selu, gde su posle rata ostajale većinom žene. Život sam shvatala kroz tumačenje žena oko mene. Patnja je bila stalna tema. Zato sam uzela ovaj žanr i samo ga produbila i dalje razvila.“
Neki pisci žele da menjaju svet, da ga načine boljim. Imate li takve ambicije?
„U mojoj knjizi „Kraj crvenog čoveka“ želela sam da stvorim neku vrstu enciklopedije „crvenog života“. Želela sam da arhiviram. Jer komunizam je poput virusnog oboljenja – niko ne može da garantuje da je zauvek nestao. Putovala sam kroz Rusiju i osetila želju za novom revolucijom. Iskustvo života u SSSR-u bilo je strašno, krvavo. Pričala sam istine, davala reč i žrtvama i dželatima. Mi smo društvo žrtava dok dželati nestaju i često ne znamo kako razmišljaju. Uspela sam da sretnem neke od ovih ljudi i razgovaram o njihovim ideološkim razlozima. Dobro i zlo su kod nas teško razdvojivi i zato je važno čuti i ove glasove. Nemačka se suočila sa prošlošću, to su uradili intelektualci. Mi smo tu omanuli. Mi smo našu prošlost zapečatili.“
Intervju: Efim Šuman / nr
Odgovorni urednik: Ivan Đerković