Mladić koji je prestao da ćuti
11. april 2018.
„Kakav je to podeljen, bezličan, imućan, ali duhovno sve siromašniji narod u ovoj zemlji?“ To je pitanje koje je Rudi Dučke postavio šezdesetih godina prošlog veka – on kao i mnogi drugi mladi. Studenti koji nisu želeli da žive u takvoj državi. Ima li razloga da se to isto pitanje postavi i danas? Da li su mladi u to vreme bili preterani idealisti? I na kraju, može li i treba li Rudi Dučke da bude uzor i današnjim generacijama?
Jedni misle da je problem ujedinjene Nemačke još uvek to što je na istoku zemlje, sve do samog kraja DDR-a, studentska pobuna kakva je šezdesetih zahvatila Saveznu Republiku Nemačku, jednostavno bila nezamisliva. DDR nikada nije imao politički nedeljnik kakav je bio Augštajnov „Špigel“. DDR nije imao mlade kojima je dosadilo da čekaju da „oni gore“ reše probleme društva i politike. DDR nije imao Bena Onezorga, studenta koga je na demonstracijama ubio policajac. DDR nije imao Vilija Branta, već sive partijske funkcionare. I, što je najveća razlika, DDR nije imao Rudija Dučkea.
Nije dovoljno samo čitati i raspravljati
Apsurd je to što ovo poslednje u stvari nije tačno: Rudi Dučke jeste bio istočni Nemac, njegov otac je bio poštanski službenik iz Šenefelda kod Likenvaldea. Rudi je doduše bio aktivan u tamošnjoj evangelističkoj omladini, ali je inače bio sasvim običan mladić: bavio se sportom – i to desetobojem, primljen je i u Socijalističku omladinu (FDJ). Ali onda je, tokom ustanka u Mađarskoj 1956. prestao da drži jezik za zubima. Odbio je da služi u „Narodnoj armiji“ DDR-a i pozivao i druge da to ne čine. Odbacivao je militarizaciju i uticaj „velikog brata“ iz SSSR-a – baš kao što nije imao dobro mišljenje ni o SAD. Naravno da je dobio svoj dosije i zbog toga mu je odbijen zahtev da studira sport.
Samo tri dana pre nego što je zatvorena granica između Istočne i Zapadne Nemačke, i kad je počela izgradnja Berlinskog zida, 10. avgusta 1961. on beži na Zapad. Pikantan je podatak da je Dučke neko vreme „tezgario“ kao sportski novinar u „Berliner cajtungu“, novinama koncerna Aksela Špringera, koje su kasnije bile glavno glasilo protivnika studentskog pokreta. Istovremeno, Dučke upisuje sociologiju, etnologiju, filozofiju i društvene nauke na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. I tu mu dobro ide.
To je vreme kada su studenti gutali dela Sartra i Hajdegera, prepirali se o Marksu, o delima Đerđa Lukača i Ernsta Bloha, pažljivo pratili Frankfurtsku školu, Adorna, Horkhajmera ili Markuzea. Dučkea je interesovalo i hrišćanstvo, čitao je i dela teologa kao što su Karl Bart ili Paul Tilih. Ali nije dovoljno samo čitati i raspravljati: već 1962. on učestvuje u osnivanju berlinske ekspoziture „Subverzivne akcije“ koja u časopisu „Udarac“ (Anschlag) piše i o problemima Trećeg sveta i kritikuje kapitalizam.
„Narodni neprijatelj br. 1“
U to doba podela među studentskim buntovnicima na Zapadu jedna stvar je bila jasna: svi koji se nisu ulizivali Moskvi – a Dučke to definitivno nije – bili su etiketirani kao „anarhisti“ ili u boljem slučaju kao „romantičari“. Samo je iskazivanje ljubavi prema bratskom SSSR-u bila garancija da se zasluži naziv „komunista“. Bilo je teško da se shvati da mnogi tadašnji studenti nisu želeli ni sovjetsku vladavinu, niti „imperijalistički“ kapitalizam. Naravno, nisu bili imuni ni na glavni problem svake utopije: šta sa privatnim vlasništvom? Bilo je tu dosta naivnih eksperimenata, ali oni su u osnovi želeli bolji život, pravednije društvo.
Tražili su reforme, promene čitavog društva, pa i univerzitetskog života. I to se naivno shvatalo kao hijerarhija, pa tako možda ni profesori nisu neophodni – dovoljna je samo „radna grupa“ kakva je formirana na „Kritičkom univerzitetu“ na kome je i Dučke bio jedan od organizatora. Često je javno nastupao, držao govore pred oduševljenim studentima, javno se svađao sa političarima... Zato je recimo na protestima u znak podrške SAD koje je 1968. organizovao Senat Belina, bilo i plakata na kojima je pisalo: „Narodni neprijatelj br. 1: Rudi Dučke“.
Čovek apsolutno suprotan od Dučkea
Jedanaestog aprila 1968. Jozef Bahman je to doslovno shvatio: pred kancelarijom Saveza socijalističkih studenata Nemačke (SDS) u Berlinu vrebao je Dučkea. I kada je ovaj izašao iz zgrade, ispalio u njega tri hica. Dva su pogodila u glavu, jedan u rame. Dučke je preživeo, sa teškim posledicama. Bahman je kasnije izrazio žaljenje što se njegova žrtva izvukla – „da sam imao para za automatsku pušku, pretesterisao bih Dučkea“, tu „prljavu komunističku svinju“.
U Bahmanovom stanu pronađena je i neonacistička propaganda, čak i portret Hitlera koji je sam, diletantski nacrtao. Taj atentat ipak nije moguće svesti samo na obračun neonacista sa studentskim liderom. I Bahman i Dučke bila su deca svog vremena. Ali Dučke je bio sve ono što Bahman nije: odličan student i vešt govornik, nasuprot pomoćnog radnika koji nije uspeo da završi školu pa mu je jedini argument bio pištolj. Nekadašnji sportista i idol mnogih mladih, nasuprot sivog i bolešljivog Bahmana koji je u osami svoje sobice maštao o „fireru“. Tako se očigledno stvorila i sasvim lična mržnja prema Dučkeu, kakva u suštini postoji i danas među nekima u Nemačkoj.
„Srećan je svaki dan koji prođe bez politike“
Bernhard Hajclmajer, osnivač hamburškog Instituta za istraživanje kulture mladih, u Dučkeu i dalje vidi sve najgore: „Ta opsednutost, to obećanje totalnog izbavljenja – nema čoveka koji bi želeo da živi u sistemu kojem je težio Rudi Dučke“, smatra Hajclmajer. Taj Austrijanac, inače vlasnik marketinške agencije za trendove mladih, zadovoljan je što osobe kao što je bio Dučke polako padaju u zaborav. Za Hajclmajera je sreća to što su današnji mladi daleko od nekakvih ideala i kritika kompletnog sistema, i teže individualizmu, a ne grupi. Oni danas pokušavaju da završe neki dobar fakultet, da nađu dobar posao i samo rubno se bave politikom: „Trebalo bi da budemo srećni zbog svakog dana u kome politika nije u centru pažnje ljudi“, smatra Hajclmajer.
Da li je to tako? Stara je mudrost da se „niko ne bi bavio politikom da se politika ne bavi nama“. Aktivizam Rudija Dučkea možda je samo izuzetan primer onog doba. O osnovnim pitanjima, šta to znači što su jedni „rođeni pod srećnom zvezdom“, a drugi jedna sastavljaju kraj sa krajem, danas jedva da iko i razmišlja.
„Šta bi bio alternativni sistem“, pita se Johana Mincel, studentkinja političkih nauka iz Bona. Na demonstracije protiv kapitalizma ona nikada ne bi išla: „Mislim da je to suviše apstraktno i negativno, zato što je to jednostavno sistem u kome živimo.“ Ona se slaže da nije sve idealno, ali smatra da su sistemu potrebne ipak samo prepravke. Sa Rudijem Dučkeom ta današnja nemačka studentkinja ne zna šta bi.
Politika na tanjiru i mobilnom telefonu
Uprkos tome, Mari Rozenkranz, jedna od voditeljki kampanje „Demokratiji si potreban i ti“, tvrdi da su današnji mladi itekako politički aktivni. To potvrđuje i studija koncerna „Šel“: godine 2002. samo je 30 odsto mladih izjavilo da ih interesuje politika, a 2015. ih je bilo 41 odsto. Međutim, kaže Rozenkrancova, izražavanje političkog mišljenja danas je drugačije: preko društvenih mreža ili eventualno ponašanjem prilikom kupovine, upotrebom bio-proizvoda ili veganskom ishranom.
Da li bi Rudija Dučkea današnjice zadovoljio aktivizam u vidu veganskog obeda ili pritiska na „lajk“ na Fejsbuku za neke društvene inicijative? Uzgred, veganska hrana je sektor prehrambene industrije koji beleži vrtoglav rast i čije proizvode u svom asortimanu imaju i najveći svetski prehrambeni koncerni jer su zarade ogromne.
Zanimljivo je i mišljenje Dučkea o levom terorizmu koji je izbio u Nemačkoj nakon 1968. – što je između ostalog bila i posledica atentata na njega. Imao je dosta razumevanja za nasilje, pa na kraju i za teror u Vijetnamu, kao i u zemljama Trećeg sveta, ali nije mogao da podrži terorizam Frakcije Crvene armije i sličnih organizacija sedamdesetih godina. „Individualni teror je teror koji kasnije vodi u individualnu i despotsku vladavinu, a ne u socijalizam. To nije naš cilj i nikada neće biti. Suviše dobro znamo šta je to despotizam kapitalizma i ne želimo tek tako da ga zamenimo despotizmom terora.“
Težak, ali novi život
Njegov atentator, Jozef Bahman, osuđen je za pokušaj ubistva na sedam godina zatvora. Nije odslužio ni pune dve: izvršio je samoubistvo u zatvoru, tamo gde je sa njim i Rudi Dučke pokušao da prodiskutuje o motivima atentata. Na sahranu Bahmana došao je Dučkeov avokat Horst Maler. I položio na grob buket cveća.
Dučke, još uvek u teškom stanju, to nije mogao da uradi lično. On je u to vreme tragao za nekim novim univerzitetom na kome bi završio studije. Upisao se na Kembridž, a novac – 3.000 maraka za selidbu u Veliku Britaniju – iz svog džepa mu je dao tadašnji predsednik Savezne Republike Nemačke, socijaldemokrata Gustav Hajneman. Potajno – to se saznalo tek mnogo kasnije.
Ipak, Dučke se 1972. vraća u Nemačku, a sledeće godine po prvi put javno nastupa nakon atentata – naravno, na manifestaciji protiv rata u Vijetnamu. Bio je i dalje politički aktivan onoliko koliko je mogao. Učestvovao je i u inicijativi koja je imala za cilj da poveže levicu sa udruženjima za zaštitu životne sredine. Kao kandidat stranke Zeleni 1979. ulazi u gradsko veće Bremena. Trebalo je da sledeće godine učestvuje na osnivačkom kongresu stranke za čitavu zemlju. Ali u novembru 1979. gubi život u nesrećnom slučaju zbog epileptičkog napada, što je takođe bila posledica atentata. Smrt ga je zatekla u kadi.